Čitam ti iz lobanje
pronađene u persijskim pustinjama,
čitam pesak što veje kao sneg
iz tvojih prozora s vrha Damavanda,
iz vinjeta sumerskih
pisama
gde čitava biblioteka
staje
u jednoj četici peska.
Iz te drevne memorijske kartice
nepročitani redovi
stoje
kao netaknute gole
nimfe,
nepregledni dućani s
ćilimima
nadstrešnice pod kojim
senke
minareta ćute i piju šerbet,
listiće čaja i đumbira
žvaće mati
što doziva svoje bludne
kćeri...
Ovde valja zastati
i reći nešto s porukom:
,,Zagonetka ne rešava,
naš život, O, Hafize,
rešenje je samo varka
i obmana naklapanja“.