среда, 23. јануар 2019.

POEZIJA, Pol Elijar






SEĆANJE NA ŠETNJU SA ANDRE BRETONOM

Video sam najboljeg prijatelja
kako dubi ulicama grada
Svim ulicama i gradom jedne večeri
Dugačak tunel svoje tuge

On je nudio
Ženama
Ružu jednu odabranu
Ružu nad ružama
Sličnu pijanstvu zeđ nezasićena

Molio ih je smerno
Da prime
taj mali nezaboravak
Ružu blistavu i smešnu
U ruci koja misli
Ruci rascvetanoj



     

IV


Kazao sam ti to radi oblaka
Kazao sam ti to radi drveta na moru
Radi svakog vala radi ptica u lisću
Radi poznatih ruku
Radi oka što postaje lice ili pejzaž
A san mu vraća nebo njegove boje
Radi cele ispite noći
Radi rešetke puteva
Radi otvorenog prozora radi jednog otkrivenog čela
kazao sam ti to radi tvojih misli radi tvojih reči
Svako se milovanje svako se poverenje nadživljuje






Paul Éluard
Sa francuskog Radovan Ivšić








SEĆANJE NA ŠETNJU SA ANDRE BRETONOM Video sam najboljeg prijatelja kako dubi ulicama grada Svim ulicama i gradom j...

I GLEDAM, Tihana Hamović




Dani mirno umiru,
iznutra i spolja.

Kretanje se usporava,
kretanje se ubrzava.

Dani se mirno rađaju,
unutra i spolja.

Dani mirno umiru, iznutra i spolja. Kretanje se usporava, kretanje se ubrzava. Dani se mirno rađaju, unutra i spolja.

среда, 16. јануар 2019.

Otići ću u Sečuan da tamo umrem s pandama, Delimir Rešicki










otići ću u sečuan.
svakog jutra s nekim nepoznatim umorom na koži
probudi se sunce i odmah potom sruši
u žuto, u žuto jantarno more.
otići ću u sečuan
leći u vlažan barut proljetne šume i tamo biti
tamo se skriti.
probuditi se svakih 365 godina i gledati
kako mi paprat iz trbuha raste pravo gore k tebi, gore
o mao, mao
ti sada sjediš na visokom oblaku i
sipaš zlatnu rižu na sečuan.
rekao si mi da ću kad odrastem
biti nosač aviona!
tvoja je koža hladan porculan o koga
sam prislanjao svoje lice.
pod čelom mi je bila instalirana mala metalna pločica.
nisam znao čemu služi ali
za ljetnih vrućina koje nisu dolazile niotkud
padao sam i puzao
usijan metal pod čelom topio mi je mozak, kosti, sve.
pedale su mi se maglile pod nogama i
nisam više mogao k njoj
na drugu stranu šangaja
iako sam za to imao žeton
nisam je mogao ljubiti i gledati
i zato sam slijep i sam idem u sečuan
da tamo umrem s pandama




Die die my darling
Biblioteka Quorum, Zagreb, 1990.






otići ću u sečuan. svakog jutra s nekim nepoznatim umorom na koži probudi se sunce i odmah potom sruši u žuto, u žuto j...

BREHT U VARŠAVI, Oto Horvat






Ledena zima ledenog veka:
kako su zavese ovde bele.

I sa prozora uveče
ogrnut dimom cigare
posmatra tamu oko svoje sobe.

Na stolu 
činija puna južnog voća
umesto lampe.

Sutradan veliki Pesnik
prima jednog mladog pisca.

Ovaj se oseća kao na nebu
manje zbog samog Brehta
više zbog plodova sa juga
usred zime usred Varšave.

Pesnik mu priča naširoko.
Kiše u Finskoj
godine u Americi
Berlin izjutra u septembru itd.
Ni reč o zanatu.




Dozvola za boravak
Narodna knjiga / Alfa
Beograd, 2002.


Ledena zima ledenog veka: kako su zavese ovde bele. I sa prozora uveče ogrnut dimom cigare posmatra tamu oko svoje ...

субота, 12. јануар 2019.

Poezija, Jelica Kiso







***

tumačenje komada koje svako mora obaviti
ispravno postupiti ići dugo bez poslednje reči
zamašnim elementima života
preći rukom i prstima po poderotini iskrenosti
ljupko okrečiti grob
procvetalu biografiju
duboko zaroniti celokupno u psihoistorijsko
izvoditi svoje postojanje i ime
kao nalog mirnim zaspalim dubinama
uhvatiti dečju ruku i koracima opojne novine
straha od savršenog čoveka
u dugim dijalozima
preko mostova reka gradova neprijatnog betona
glasno tako da svi čuju
negovati učiti verovati
slepi ispred umetnikovog dela
daleko od saznanja ozbiljnosti
služiti suzama tuzi
sankcionisati zube ispovesti
rađati smrt
vlastitog kamenog iskustva
silinom neverstva ma kojem čoveku
iskakati iz stalnosti krvavo prilično razotkriveno
kao pojedinac unutrašnjeg prostora
stojeći van
čemu se treba diviti
onoj javnosti koju je stvorilo društvo
ko je društvo
postojana publika obezglavljena
i on i ja bez glave se smejemo
zaokupljeni iskrenošću entiteta zajednice spojenih
mali divljaci uključeni u diskusije
anotirani poduhvaćeni svežim uživanjem u patnji
prisilne lakrdije stida besramnosti





***

nastavlja se ma kakva varka ničije čudo
takvi predmeti protivrečnosti
ubogi crvi dobrote
smetlište istine ljubavi
niskost uzvišenosti
nerazum zdrave pameti
odrodi preziri na dirkama i strunama
stvorovi u celosti samoodrživi
prvi prevaljeni išibani
rugobe ruža i ružica
onoga što padne u nesrećan pogled

privući stolicu navući zavesu
podmetnuti jastučić spustiti glavu
držati tanjirić posmatrati
nepomični ne pružiti ruku
položiti zauzeti
biti konačno odbačen
bez poljubaca
bez prekora zbog nedostatka moralne angaživanosti
sve što ljudski duh ne sadrži
energijom napora ljudskog duha očekivanja želje





***

razrađenim nastupom jer on je opera
svim glasovima što god se može reći
uglavnom privlači sačinjava biva
ne mari
dušo tiho sni
s namerom ustani figurativno
u modernoj fazi razdragan budi
dragane moj prisni moj
plemeniti moj podlo služi
heroizmu ulagivanja
apstraktan paradigmatičan
konkretan stvaran
bogat moći
službom stvarne poslušnosti
oseti unutrašnje poštovanje
nemo u prirodi svoga bića

hrlimo bežimo plačemo
preko zapaljenih mostova
i znanih razloga
ludi tuđi izričiti
u vladarevoj moći mi vidimo okove




***

voleti bogatstvo prezirati ga istovremeno
bogatstvom našim trajnim
preko smrti podlosti
bez učinka našeg ponašanja na druge ljude
etos nasušni
ideal ličnog bivstvovanja
tvoj i moj zamotuljak gužvarak

ne zaostaj čedo plemenito moje čedo
stojmo smelo jasno samujmo u samstvu
beskompromisni ležerni oštroumni osetljivi
u vunenim čarapama pod ćebadima
naše ja
naša duša
naša svest prosta

muzej uljudnosti s elementima dobrog života
što se postvaruje pred našim umornim očima
pun ambar dobra žetva dug život večna radost
znaš li porode moj
bez nade mi smo već umrli
kućanstvo naše nade divan san















*** tumačenje komada koje svako mora obaviti ispravno postupiti ići dugo bez poslednje reči zamašnim elementima živo...

Što se pjesnika tiče, Geri Snajder





Što se pjesnika tiče
Zemaljskih Pjesnika
Koji pišu male pjesme,
Njima nije potrebna čovjekova pomoć.

*
Pjesnici Zraka
Prepuštaju se najsnažnijim vjetrovima,
A katkada čak i dangube u vrtlozima.
Pjesmu za pjesmom,
Vraćaju se jednakom snagom.

*
Na minus pedeset
Nafta ne teče
A propan ne izlazi iz spremnika.
Pjesnici Vatre
Izgaraju na apsolutnoj nuli
Fosilna ljubav izbija na površinu.

*
Prvi
Pjesnik Vode
Proveo je dolje šest godina.
Bio je prekriven morskom travom.
U njegovoj pjesmi život je
Ostavio milijune sićušnih
I različitih tragova
Vrludajući amo-tamo po blatu.

*
Pjesnik Prostora
Spava
Sa Suncem i Mjesecom
U svojem trbuhu.
Nebu nema kraja –
Ali njegove pjesme,
Poput divljih gusaka,
Odlijeću s ruba.

*
Pjesnik Duše
Ne napušta kuću.
Kuća je prazna
I nema zidova.
Pjesma se vidi
Sa svih strana,
Odasvud,
U isti mah






      GERY SNYDER

Preveo Vojo Šindolić

Izabrane pjesme Prašina u vjetru (HDP, 2016)







Što se pjesnika tiče Zemaljskih Pjesnika Koji pišu male pjesme, Njima nije potrebna čovjekova pomoć. * Pjesnici Zraka Pr...

недеља, 06. јануар 2019.

Jedna pesma, SEM ŠEPARD





Muškarci koji se češljaju u kolima
Muškarci koji se ogledaju u retrovizorima
Muškarci koji u zadnjem džepu pantalona nose crni češalj
Muškarci koji brinu šta će žene misliti o njima
Muškarci koji postaju reklame za muškarce

Žene u čizmama u kojima hramaju
Žene koje paze da im se pogled ne susretne s mojim
Žene koje brinu šta će muškarci misliti o njima
Žene koje postaju reklame za žene

Ta devojčica u bledozelenoj haljini
i crnim dubokim patikama.
Ta devojčica koja trči za komadom celofana
koji leti preko praznog prostora.
Ta devojčica koja se obraća celofanu
kao da je biće sačinjeno od vetra.
            Ta devojčica se kikoće osećajući topli tropski dah
za leđima. Oseća da su ona i celofan isto. Oboje lete
pod naletom vetra. Deo su istog doživljaja. Ona ne spušta
pogled sa celofana. Neposredno mu se obraća:
            ,,Stani da te zgazim,“ kaže. ,,Ne miči se, da mogu
da stanem na tebe,“ kaže ona.


                                      

Preveo Đorđe Trajković
Zapisi iz motela. Beograd: Clio, 2009.







Muškarci koji se češljaju u kolima Muškarci koji se ogledaju u retrovizorima Muškarci koji u zadnjem džepu pantalona nose crn...

Poezija, Milovan Marčetić




KAKO PREPOZNATI GAGAUZA


Zid iz kojeg, kada nasloniš uho,
čuješ penušanje mora.

Oni trenuci pre nego što snežna lavina krene,
tišina samo zbog onoga što će uslediti.

Tišina u bombi, okružena čvrstinom –
nešto nedostaje nakon eksplozije.

Malo selo u planini:
živeći iznad oblaka, stanovnici veruju
da su njihovi pragovi pošteđeni
kad beše smak sveta.

Jedan grad iz snova: prazan prostor postao je čvrst,
a građevine prazan prostor – sećajući se praznina.

Trg na kojem su se odomaćile metafore:
tamo odlazim sa Rečnikom figura
da bih tražio predmete i ljude
s imenima drugih predmeta i ljudi.

Spomenik oslobodiocu na kraju grada –
tamo je nekad ležao crveni lonac, u koprivama.

Rus zaleđen na Kamčatki,
toliko da više nije Rus.

Jedan tihi ludak, toliko tih
da niko ne primećuje njegovo ludilo.

Trenuci u kojima je diktatorov strah na vrhuncu:
urlanje i pena probijaju skramu normalnosti,
što je samo znak za početak legalizacije ludila.

Niko ne obraća pažnju na interval tišine
između dva njegova urlika.

Kada je eksplodirao,
naša je dolina bila puna leptira.

Gagauzi – eksperti za prepoznavanje ćutljivaca
u časovima kada ćutljivci brbljaju.

Kako prepoznati gagauza?
Kad izgovoriš reč gagauz, gagauz se ponaša 
kao da je izgovorena sasvim obična reč.



SAN O LETENJU
           
Po jednom indijskom predanju i Sloterdajku

To što svake noći, mada i u snu nekrilat, sanjaš da letiš, koristeći silu gravitacije kao sredstvo vratolomne igre, srećan, začuđen, svaki put veštinom letenja zatečen

možda je dokaz da je tvoj najdalji predak bio jedna od onih ptica što se legu u najvišim vazdušnim koridorima, koje oslobođene zemljine teže, nikada se ne spuštajući na tlo i ne uzimajući hranu, spavaju u letu, vodeći i ljubav pod otvorenim nebom i nad otvorenom zemljom

da je bio jedno od onih stvorenja kojima ne treba ništa osim visine i daljine, koja sve potrebe zadovoljavaju kroz pupčanu vrpcu sopstvenog blaženstva.

Te ptice i jaja polažu u vazuhu, pa odlećući dalje ostavljaju ih Suncu da ih ono leže. Jaje se ka zemlji survava sve brže i obično negde na sredini puta božansko pile iznutra razbije svoj oklop, oslobodi se opne i uskoro, kad mu Sunce osuši krila, pad obrne u uzlet, u povratak u visine, gde mu rod leti.

Ali desi se da zbog oblačnog vremena, prekratke putanje ili čvrstine opne neko jaje stigne celo do Zemlje i tek se od udara o tlo razbije.

Stvorenje koje se izleže na taj način, ostaje da živi na Zemlji, više ni besmrtno ni božansko, ne znajući ništa o svojim precima, ali često sanjajući da leti. Kroz sferu podsvesnog ono ovaj san prenosi potomstvu.

Ovu priču, nikad uhu dosadnu, često su pričali Ramakrišna, Svami Muktananda i Sri Auribindo, a s njima i stotine drugih, svaki na svoj način, a ipak svaki ispravno.







KAKO PREPOZNATI GAGAUZA Zid iz kojeg, kada nasloniš uho, čuješ penušanje mora. Oni trenuci pre nego što snežna lavina kr...