недеља, 31. март 2019.

RUČAK SIROMAHA, Antun Branko Šimić




Jedno pred drugim stide se da sjednu
za takav ručak

I dokle jedu boje se
da ne bi jedno drugom život pojeli.

Kad ustanu od stola,
tišina i težina
       Gađenje pred samim sobom
unakazi obadvoma lica

I svako misli da je drugom ubica
i da je krv što teče kroz njegovo tijelo
krv drugog
         (kao da je jedno drugo jelo)




Jugoslovenska lirika između dva rata
Biblioteka Dom i škola

Izabrao i priredio Hristo Georgijevski

1980. Beograd



Jedno pred drugim stide se da sjednu za takav ručak I dokle jedu boje se da ne bi jedno drugom život pojeli. Kad ustanu ...

субота, 30. март 2019.

ČUVARI SVETA, Stanislav Vinaver





U pitanju su bili životi
Koji su padali slučajno.
I gorenja, i užas ploti.
I osećanje trajno - 
- Greha.

U pitanju nije bilo saznanje
Mora krvi i užasa napora
(da se izbegne onaj korak manje
preko gora).

U pitanju nije bila ni čedna
Misao krina, što živi
Tih i čeznutljivi,
Ni pokret onaj bolan i ćutljivi...
... U pitanju je bila samo jedna 
linija...

***

U linijama bio je smisao linija
U bolu sadržaj bola.
U zvezdama odgonetka bola.
A ja?

Hteo sam pronaći zvezdu u bolu linije
Liniju bola u zvezdi
Iskopati stvarnost iz sna.
Iščauriti smisao iz znaka.

I kada su moje basme
Pokrenule trošno zdanje Vaseljene
- prividno i neoborivo -
Za nova sudbonosnija dozrevanja:
Ja sam naglo prognat iz Postojbine Smisla
I sve je ostalo u teškoj opseni puke vere.

A meni je zemlja ta bila
Samo za časak još potrebna

Za sudbonosno magnovenje korisna
Da se oduprem o nju strasno i moćno
Nogama, rukama, četvoronoške
Za veliki let.








Jugoslovenska lirika između dva rata
Biblioteka Dom i škola
Izabrao i priredio Hristo Georgijevski
1980. Beograd


U pitanju su bili životi Koji su padali slučajno. I gorenja, i užas ploti. I osećanje trajno -  - Greha. U pitanju nij...

IZ CVETA SI ME U PLOD PRETVORIO, Alojz Gradnik




Iz cveta si me u plod pretvorio.
Dozrevajući sad pijem sunca zlatno vino
i mesečine mleko, rose tečnost
i magle hlad i padanje kiše.

Ogreva me zemlje dah mirisavi,
poduvkivanje vetra me ljulja i okreće
i svaki dan sam mu sve teža igračka
i vetar je sve mirniji i sve tiši.

Sad znam: u sokove se pretvara krv.
A samo sredina moja već je zrela,
ne traži me još ni ptica ni pčela,
ljuska moja tek počinje da rudi.






Jugoslovenska lirika između dva rata
Biblioteka Dom i škola
Izabrao i priredio Hristo Georgijevski
1980. Beograd









Iz cveta si me u plod pretvorio. Dozrevajući sad pijem sunca zlatno vino i mesečine mleko, rose tečnost i magle hlad i padanje...

субота, 09. март 2019.

DVE PESME, Dušan Đurović



Onaj iz
čije sam tečnosti

Kao i svakog dana u ovo doba
dolazi sa posla poguren.
Crvenog lica i čela vuče se kroz stan
spremajući se za krevet.
Četrdeset i osam mu je godina
i prilično je dobrog zdravlja.
Dozvolio je novom poslu da ga ljušti,
nagriza, umrtvljuje.
Sklupčan ispod dekice izgleda žalosno.
Kao da će ga svakog časa
konzilijum ljekara skinuti sa aparata

Nakon nekoliko sati se budi,
puši pridignut u krevetu i opet pod dekicu.
Ovog mjeseca je bilo godinu ipo
od kad je počeo da radi.
U početku sam mislio da će početi da se opija,
da će izvršiti samoubistvo.
Onda sam shvatio. Nema šta da ubije.
I tako svakog dana.
Poguren, crvenog lica i čela vuče se kroz stan.
Oblači pidžamu i ulazi u krevet.

Pod dekicu. Pod zemlju.




Moja baba

Danas je napunila 70.
Izgleda mlađe nego što broj govori.
Jednom će je neko naći kako spava
i dopisaće broj na odvratnoj ploči.
Na trenutak se postidim svojih depresija
i stanja u koja upadam.
Stalno govori o svom partneru
kojeg su spustili u zemlju prije deset godina.
Jednom prilikom je rekla kako se nada
da on gore nije našao neku drugu.
Svakog dana ga pominje kao da je živ,
gotovo uvijek kroz osmijeh.

Jednom će je neko naći kako spava
i samo će urezati broj.
Čitav život ubličen u odvratnu ploču.

Moja baba je danas napunila 70.
Ponekad mi se čini da se ja više plašim
njene smrti nego ona.

iz zbirke Plagijat,
Podgorica: Žuta kornjača, 2014.

Onaj iz čije sam tečnosti Kao i svakog dana u ovo doba dolazi sa posla poguren. Crvenog lica i čela vuče se kroz stan spremajući se z...

PLEME, Dragan Marković





 
U jednom plemenu čije ime ne pamtim,
davno sam čuo tu priču,
postoji običaj da se na mestu nečije pogibije
posadi drvo, precizno predviđeno za tu vrstu smrti.
Jer nije isto kad nekog raspori vepar,
prostreli grom il skopni medovina.
Ako čovek ubije čoveka na mestu ubistva
sade se tri drveta: glog, oskoruša i topola.
Često se desi da se na oskoruši,
čim poodraste, obesi ubica.
Kad neko drvo dovoljno odraste
da može da istrpi plitku ranu,
urezuje se epitaf stradalniku.
Izvali li se ostarelo drvo,
ma kolicnata sen sećanja da je
u rupu novo stabaoce staje.
Niko još nije zaslužio milost da mu
na mestu starog nov dub nikne.
Kome se prvo drvo ne omladi
nipošto drugo saditi se ne sme.
Ko to učini stigne ga prokletstvo
da bez belega prokazan počiva.
A svi se sahranjuju, ako sam dobro priču upamtio,
u jednu istu bezdan-provaliju.











  U jednom plemenu čije ime ne pamtim, davno sam čuo tu priču, postoji običaj da se na mestu nečije pogibije posadi drvo, preci...

Poezija, Nikita Stanesku







PESMA

Kaži mi, kad bih te jednog dana zgrabio
i stopala ti poljubio,
ne bi li, posle toga, malo hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.



HAIKU

Ujeda me pas,
ah, gledam kroz njega
kao kroz prozor.



AUTOPORTRET

Ja nisam ništa drugo
do mrlja krvi
koja govori.



KAMENJE ZA JELO

Dođe životinja i pojede
stenu.

Dođe pas koji laje
i pojede kamen.

Dođe nešto kao ništa
i pojede pesak.

Na kraju dolazim ja
da pojedem ovaj eho.

-                   - Eho čega!
-                   - Eho ne znam čega!



ARS AMANDI

Hoću da budem on.
On hoće da bude drvo.
Drvo hoće da bude pas,
pas hoće da bude ptica.
Ptica hoće da bude kamen,
kamen hoće da bude riba.
Riba hoće da bude oblak,
oblak hoće da bude polje.
Polje hoće da bude konj,
konj hoće da bude trava.
Hoću i ja da budem trava.





Nichita Stanescu
Sa rumunskog Petru Krdu
Munja i hladnoća,
KOV, Vršac, 2007.



PESMA Kaži mi, kad bih te jednog dana zgrabio i stopala ti poljubio, ne bi li, posle toga, malo hramala u strahu da m...

DVE PESME, Goran Čolakhodžić


***

Prije sam se bojao nestanka znanja o zemlji,
ali je ono i u mene uraslo
s godinama – nešto zbog tebe,
a više iz tvrde gline samog vrta.

Prije sam strahovao zbog prolaska priča,
ali one su se vratile toliko puta
da sam već i sam pouzdan kazivač
tvojeg sve dužeg života.

I nema više bojazni, nakon bolesti.
Samo priželjkujem (djetinje, uzalud)
stalnost tvog kašlja ujutro u voćnjaku

i onaj nježni miris koji se diže
kad gaziš grubo po metvici
pod mojim prozorom.



* * *

Stajali smo i koristili perfekt
razgovarajući o tvojoj smrti –
zapravo ne o njoj, jer se već bila dogodila,
njome smo baratali tečno kao glagolima.

Trebalo je riješiti pitanje-dva
u vezi sjetve i proljeća, sunca;
nekoliko napomena prije odlaska na rad,
izostanak hrabrenja tvoj je izraz uzdanja.

Tek oko podneva, poslije magle,
dok si lopatom rezao korijenje,
sjetio sam se da sam noću i plakao, probuđen,
kratko, prevrnuvši tugu u mraku, kao i zemlju

pri jesenskom kopanju; ušla je
natrag, u humus, kao gujavica.
Sada obojica guramo šake u podatnu tamu,
sve se dogodilo dok još i nije, dobra je zemlja.



Iz zbirke pjesama Na kraju taj vrt,
Zagreb: SKUD Ivan Goran Kovačić, 2015
autor fotografije: Siniša Sunara

*** Prije sam se bojao nestanka znanja o zemlji, ali je ono i u mene uraslo s godinama – nešto zbog tebe, a više iz tvrde gline...

DVE PESME, Brus Vajgl


SNEŽNA ČAPLJA

Sin mog komšije je bez pitanja uzeo očevu pušku i odšunjao
Se dole do mrtve vode u rukavcu Elizabete
I po mesečini razneo snežnu čaplju
U plićaku gde se prikrada sitnim ribama.

Ponoć. Žena me budi. On je u dvorištu iza kuće
Sa lopatom a ja da idem dole polupijan od pilula
Za spavanje da bih video šta se događa i da li je sve u redu.
Momak me čuje da dolazim preko rosne trave.
Kaže kroz suze da mora da je zakopa,
I kopa dok rupa nije dovoljno duboka,
I kaže ubiće ga otac, uzima
Čaplju pažljivo u ruke
Kako joj ne bi povredio krila uprskana krvlju
Koja bledo svetle u mlazu baterijske lampe.

Njegova muževna razvijena leđa tresu se
Od težine onoga što nikako ne može da vrati na pravo mesto,
Ali još jednom, poslednji put, pokušava da ostane dete, jeca
Molim vas nemojte nikom da kažete...
Kaže da je hteo da je vidi kako leti
ali se sačma toliko rasula
Rastrgla bela krila
Kad su se nezgodno raširila u trenutku
Dok nije kliznula u poluslanu smrt.

Želim da ga uhvatim za ramena,
Da s njegovih usana istresem laži ali dovoljno je već  povređen,
Gori od stida zbog onoga što je učinio,
Od straha zbog očevih čvrstih pesnica
Koje su padale na njega, video sam, za mnogo manje.
Ne znam šta da radim sem da ga držim.
Ako ga pustim raspašće se preda mnom na komadiće.
Kakav trenutak delimo, što može da učini da se dobar dečak iskrade,
I uništi sa plavog lica bore
Ono što nije ni znao da voli, razoriti
Takvu lepotu ni u šta.



KONFUZIJA RAVNI MIRA DA ŠETAMO U SNU

Go sam stajao sam u uglu dok mi je majka
menjala mokre čaršave i coktala jezikom mada je govorila
što je ljubaznije mogla, dok se moj otac ljutito okretao
u krevetu sobe preko druge strane hodnika.
Izgubljen, noge mi sjaje od mokraće,
posrnuo sam, potišten žalošću koju
deca vežbaju da bi opstala. Bio sam van
hladnog i teškog mirisa. Nisam bio deo
sveta, iako sam išao za svojom mladom i iscrpljenom
majkom u beskonačnu tminu, i večeras

zavrćem ćebad svog sina i pričam mu:
krevet će biti suv, lepo će da ustane
i bez problema hoda. Podižem ga da ustane,
njegov penis kao čarobni štapić maše magično
pred nama, i bar nešto jednom da ima smisla u mojoj glavi,
kako nešto što prenosimo nije uvek dar,
nije uvek otmenost ili snaga, ili muzika, nego je ponekad
i teret, i nemamo izbora nego da moramo da živimo
teško koliko možemo da izdržimo u oluji naših godina
jer su čak i slabosti neka vrsta lepote zbog načina
na koji nas spajaju u ono što ljubav, na kraju, mora biti.




Prevela sa engleskog Biljana D. Obradović
What save us = Šta nas spasava,
Beograd: Beogradska knjiga, 2013.


SNEŽNA ČAPLJA Sin mog komšije je bez pitanja uzeo očevu pušku i odšunjao Se dole do mrtve vode u rukavcu Elizabete I po mesečini razn...

STVARI KOJE NE UMIRU, Pier Giorgio Di Cicco




Ima puno oblaka koji su sretni što su izvan smrti.
I dovratnika. I rezervoara za vodu.
Božićni ukrasi pokušavaju vjerovati u smrt.
Tu su neki momenti mladalačke ljubavi.
Nadstrešnice.
Tu je ona žaba koju sam utopio u močvari 1959. Godine.

Neke stvari koje umiru samo se zezaju:
euforija,
đavolčići,
zadnje riječi umirućih,
okeani i poznanici.

Noge ždralova ne mogu umrijeti
jer su posuđene,
i toliko mladih djevojaka koje misle
da će umrijeti, ne mogu.
Stvari koje ne mogu umrijeti imaju
svoje vlastite logorske vatre.
Možemo čuti lomljenje grančica,
nešto duboko žalosno, ovdje
koliko i na drugim mjestima.



Priredili i preveli Goran Simić i Višnja Brčić
Tetovirana zemlja: antologija kanadske poezije,
Sarajevo: Buybook , 2018.




Ima puno oblaka koji su sretni što su izvan smrti. I dovratnika. I rezervoara za vodu. Božićni ukrasi pokušavaju vjerovati u smrt. ...