Zatvaram se u kutiju šibica,
pevušim tiho sumporu i drvetu,
onu hazardersku baladu
koja se povlači po džepovima
pocepanih kaputa.
Iz postave nekog mangupa
dan se još jednom skriva u trunju,
i kad me stavi među prste, ili
isprazni zbog igre kuglicom papira,
osmehne se, jer čuje da tiho svira
odbačenost iz društva vetropira.
A u magazinu doktora nauke,
gde se uselim u relativnost broja Pi,
izmedju fleke od bureka i beleške
o Karlu Gausu, dave me kalote
jer ne znam kako da nam odredim zapreminu.
Skloniti se od lopti znači ne pripadati
okruglinama kosmosa, a pobeći u ravan
telefonske žice, to mogu samo
iskisle ptice
(i monteri državne bezbednosti).
Ipak, znam da će me u tekst primiti svako.
Piscima uvek nedostaju dezintegrisani likovi,
a spisateljkama težnja za ma čim,
pa i za čovekom koji svoje prisustvo traži
izvan iscrtane mape sudbine.