петак, 26. јануар 2018.

Poezija, Stevan Raičković







TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM

O, grade, gde sam živeo
Po suterenima, na balkonima,
Smejao se, plakao, siveo
Pod tvojim nebom, plafonima.

Tu smo se tužno ljubili
U senkama, po klupama.
Tu su me veselo ubili
I bacali po rupama.

O, gde sve nisam šetao,
Koga sve nisam sretao,
Pred kakvim kafanama sedao.

Kako je bolno vredeo
Veliki sivi predeo
U koji sam satima gledao...

SLIKA U RODITELJSKOM DOMU

O ta slika na ogromnom zidu
Hladnog, skoro opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma
Sa nekim kolima što nikud ne idu.

Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja
I čudna svetlost — ni sutonja ni danja —
Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.

Pamtim i jednu ravan punu hlada
Kao odmaknutu od sveta i vike
Rođenu za glavu zbunjenu od grada.

Mamim još nešto u mozgu sa te slike:
U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota —
Čas boje smrti, čas boje života.


KUĆA

Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.

Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)

Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.

O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.




UMORNA PESMA

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?

Zatočeni: ora je — prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Pesme — iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta — evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?

Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.


VRATA

Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi
Otvorim vrata — obično nikog nema.
Posmatram stvari bačene ispod trema:
Zurim u ormar (u kome žižak radi).

Ili ušetam dublje: u tavan s tminom
Promolim glavu i pratim igru sena
Po gredama i nizu prašnih goblena
Već probušenih, krpljenih paučinom.

Ako me ništa ne prene (krik živine,
Korak, pad čaše il kašalj u dubini)
Stojim sve tako dok mi se ne učini

Kako sam ovde zatečen od davnine.
A onda: pokret ma kakav (prah u letu)
Seti me kako stojim u tuđem svetu.



ZAR SAD BAŠ

Zar sad baš kada ponoć prevali
I kad je mozak trom i umoran
I kada dugo nismo pevali
Jer nam je duh odavno sumoran

Zar sad baš stati opet nizati
Reč po reč pa ih još i birati
I sam po sebi bolno gmizati
I onoj svojoj zmiji svirati

Zar sad baš u taj mrak iz okola
Izviti glas svoj poput sokola
Pa kao kiša za njim levati

Zar sad baš kad i evo svitanja
Dizati glavu punu pitanja
Nemeti ili opet pevati.







TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM O, grade, gde sam živeo Po suterenima, na balkonima, Smejao se, plakao, siveo Pod...

Poezija, Milutin Petrović






ŽENE NA UMORU
UZIMAO SAM ZA DRUŽBENICE

Pritajen najčešće u mračnim
i toplim kutovima Pokraj ognjišta
Opraštajući se najpre nadugačko
u kafani S kelnerima I sa
lopovima brkatih lica Gledao sam
sebe Kako mirno prelazim ulicu
Govorio smišljeno Predvidevši sve
prepreke bežao sam od stakla
Škripavog nameštaja Dolazeći
do cilja nisam narušavao tišinu
Iako su uvek to bile žene na
umoru Te moje družbenice



KAD SAM POŠAO U INSTITUT
DA PRODAM TELO

Mislio sam Neophodno je
Tako sam preduzeo odlučujući
korak Seo za sto
I počeo da pravim skicu
svog tela Crtao sam detalje
Oslobađajući misli
Nagnut nad stolom Pri svetlosti
noćne lampe Svodio sam račune
krišom Da onaj drugi
ne čuje Neki prijatelji
Koji su me posetili
u toku noći Nagovarali su me
da odustanem Odustajao sam
u njihovom prisustvu Ali
sam kasnije nastavljao
s radom Nisam
ništa izmišljao Čekao sam da
dođe jutro Okupaću se
Izmasirati telo pred
velikim ogledalom
Ljubavnički gledajući
torzo




LABUD GLEDA,
GLAVU NE POMERA

Posmatrao sam labuda
dok je svitalo U daljini
Beleo se Prošlo je
njegovo
Ali ja imam lek
Prikucaću ga na daske
Krila polomiti Crneo se
On zna Ne mogu to
da mu učinim
On grdno se vara Kad
Pačjim kljunom
pokazuje svoju saglasnost
Lagao sam te Labude
Labude Labude
Kad sam pomiwao daske
Imam ja nešto drugo
za poslednje dane takvih
ptičurina
Oblak ti nad glavom
stoji Ne pomerajućom





KAD DOĐU KIŠE

Kad dođu kiše
ne mogu
a da ne upadam
u tuđe domove

Da tražim
toplu postelju
Praznu
Ili punu mesa
osoljenog
Da šapućem
Katkad
krvave sluzi
teku
Niz bele čaršave











ŽENE NA UMORU UZIMAO SAM ZA DRUŽBENICE Pritajen najčešće u mračnim i toplim kutovima Pokraj ognjišta Opraštajući se najpre...

RUKE, Gonsalo M. Tavareš






Kako živeti? Ne postoji drugo ozbiljno pitanje.
Jedan starac čija je desna ruka slomljena
levom rukom prelistava novine.
Pomislim: tako bi bilo jednostavnije.
    Da telo umesto nas odlučuje.
Pogledam sebe: obe ruke netaknute.
    Šta činiti?


Gonçalo Manuel Tavares
1, Treći trg, Beograd, 2011.







Kako živeti? Ne postoji drugo ozbiljno pitanje. Jedan starac čija je desna ruka slomljena levom rukom prelistava novine. Pom...

Poezija, Oktavio Pas





DEČAK I ČIGRA

Svakog puta kada je baci
pada, tačno
u središte sveta.


OVDE 

Koraci moji iz ove ulice
Odzvanjaju
                    U drugoj
U kojoj
                   Korake svoje čujem
Kako prolaze ulicom
U kojoj

Jedino stvarno je magla


ŠARA

Jednim komadom ugljena
Mojom krnjom kredom i crvenom olovkom
Nacrtati tvoje ime
Ime tvojih usta
Znak tvojih nogu
Na ničijem zidu
Na zabranjenim vratima
Urezati ime tvoga tela
Dok sečivo moje britve
Ne prokrvari
                     I kamen ne zavapi
I zid ne uzdahne kao grudi



Octavio Paz Lozano

Sa španskog Branislav Prelević
Lukovi, Rad, Beograd, 1979.





DEČAK I ČIGRA Svakog puta kada je baci pada, tačno u središte sveta. OVDE  Koraci moji iz ove ulice Odzvanja...

понедељак, 15. јануар 2018.

PROZOR, Ljubomir Simović





Posle sto godina, u ovoj staroj kući,
probili smo prozor na slepom zidu.
Ko da se na dosad nepoznatu stranu
cela kuća okrenula.
U kuću mesec sija s druge strane,
naopako se okrenule senke,
sve je s neznane strane obasjano.
Jesenji sumrak svetli iglom i koncem.
Kuća sad gleda u neku drugu šumu,
niz neki drugi put, u druge zvezde.
S druge nam strane sada vetar duva.
Putnike koje smo dosad gledali kako dolaze,
odsad ćemo gledati kako odlaze.







Posle sto godina, u ovoj staroj kući, probili smo prozor na slepom zidu. Ko da se na dosad nepoznatu stranu cela kuća okrenula. ...

PROZOR OSTAVI OTVOREN, Basri Čaprići




Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
neka vazduh uđe sa ulice
nek izgori

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
da vazduh progutaš
neka smrad sa tijela izlazi

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
da viziju u očima slomiš i dušu očistiš
od zatvorenog prostora

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
odjekuje epski glas pjesnika žure djeca da pobjegnu
od tame od oštrih zvukova

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
spuštaju se zvijeri sa planina
gaze jabuke u mrtvim ženama

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
kiša pada malo vode svakako malo vode
u popucala usna ulij

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
oslobodi se strasti grjehova
posebno se oprosti s vašim mrtvima

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
sa psima da spavaš insektima
duhovima tame dalekim glasovima

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
mrtvaci su vaši iskreni saputnici vidi
oni te ne ubijaju ne zakrče ti put ne guše te

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
prije no što krenete na posljednje putovanje
sa po jednim čeličnim kišobranom crvena kiša kaplje

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
slomi kvadratno ogledalo svojim obrazom
na uglu sobe i kreni

Prozor ostavi otvoren prozor ostavi
jer mrtav si ti u vojsci koja sa neba maršira
zatvori vrata zatvori
da ne bi zvijeri i ljudi izlazili


                       sa albanskog Qazim Muja






Prozor ostavi otvoren prozor ostavi neka vazduh uđe sa ulice nek izgori Prozor ostavi otvoren prozor ostavi da vazduh proguta...

понедељак, 08. јануар 2018.

ŽIVA, Veno Taufer





ispod prašine cvili
bol
kroz kamen drvo njezina sili
sol

truli papir zdanja
osipa
snijegom obzorja zadnja
posipa

svjetlo treperavo zastire
nerođena
među prstima nikad ne miruje
bezimena

sol
njezina u prašini stoput utopljena
stoput u prašinu zdrobljena
bol











ispod prašine cvili bol kroz kamen drvo njezina sili sol truli papir zdanja osipa snijegom obzorja zadnja posipa ...

Poezija, Hejdi fon Vrikt




razna razmišljanja

provodim dan
pred ogledalom.
pokušavam da shvatim kako se
lice pokreće.





promaja

ventilacija
trka po hodniku
neka vrata su otovrena
na druga treba pokucati

oprala sam jedan prozor
ostale ostavljam
da
privuku
pažnju na sebe





sopstevni otkup

pas nosi svoj povodac
odjednom se sve tako brzo dešava
neki dobiju decu
drugi se razbole
a neki treći
ostanu bez ičega
postoji toliko oblasti
postoji toliko stvari bez kojih možeš da ostaneš

želim da učestvujem
ipak
ostavite me na miru



Heidi von Wrigh
Delta i druge pesme
Treći trg, 2013. Beograd


razna razmišljanja provodim dan pred ogledalom. pokušavam da shvatim kako se lice pokreće. promaja venti...

среда, 03. јануар 2018.

Poezija, Titos Patrikios





PISMO

Naš život je postao kao neko pismo
s nekom vrlo važnom porukom
kojoj se u talasima izbeglica
izgubio i pošiljalac i primalac.
A ipak pismo ide tamo-amo
od pošte do pošte
a da ga niko ne otvori
i da ga niko ne baci
stalno s natpisom „hitno“ na kovertu
i s izbledelim imenima na obe strane
koja govore još samo poštari
onako kao što naučnici u laboratorijama
izgovaraju imena iščezlih organizama.

Pariz, novembra 1959.

IMENA

Jedino što mogu da napišem
jeste vaše ime.
Prijatelji pesnici, drugovi zaboravljeni,
Kosta, Manoli, Taso, Jani.
Olovka i papir
mogu se uvek naći.

Decembar  ’67.



POVEST EDIPOVA

Hteo je da reši zagonetku
da osvetli tamu
u kojoj se svi snalaze
koliko god da im je teško.
Nije ga uplašilo ono što je video
već odbijanje drugih da to prihvate.

Zar će on uvek biti izuzetak?
Više ne bi podneo samoću.
Da bi našao svoje bližnje
duboko je sebi u oči zabio
one dve igle.

Ponovo je dodirom razaznavao stvari
koje niko nije hteo da vidi.

Januar '71.


Sa grčkog Ivan Gađanski
i Ksenija Maricki Gađanski








PISMO Naš život je postao kao neko pismo s nekom vrlo važnom porukom kojoj se u talasima izbeglica izgubio i pošiljala...

Poezija, Maša Seničić






dva

u mojoj nepreglednoj ulici
jedan čovek svakoga dana
šeta dva istovetna psa,
zaista, potpuno identična;
nonšalantno se nosi
sa ovom udvojenošću!
rekla bih da kod kuće ima blizance,
dvoje ulaznih vrata,
dva para istih cipela,
dve supruge
i još jednog
sebe



prekosutra

kada se bude govorilo o budućnosti
zamišljaj me kao zgradu,
zamišljaj me kao nacionalni park,
ponašaj se prema meni
kao prema tuđoj rođendanskoj proslavi,
zahvali se na torti i idi kući
pre nego što te neko
bude prepoznao;
kada se bude govorilo o budućnosti,
ti nemoj



kome, čemu: dativ

ne pripadati pojedinačno ljudima
jednako je nezahvalno
kao ne pripadati političkim partijama,
samoproklamovanim društvima,
nacijama, većinama ili manjinama:
neće te zvati na skupove,
neće ti slati razglednice,
neće znati šta od tebe da očekuju,
a nepredvidivost
je kamen u cipeli,
kamen u džepu,
kamen u bubregu,
kamen u svakom slučaju;
ne pripadati ljudima
jednako je smešno
kao pripadati im,
samo manje naporno
i tužno praznicima



Okean
Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis
2015.






dva u mojoj nepreglednoj ulici jedan čovek svakoga dana šeta dva istovetna psa, zaista, potpuno identična; nonšalant...

JA PROTESTUJEM, Srečko Kosovel







Svi vi što sjedite po pozorištima,
barovima i kafanama
i drugim zabavištima:
Ja protestujem!

Sred boli,
neumitnih borbi,
proklinjem te
ja,
propalog naroda
propali sin.

Ja, bijedni čovjek,
bijedni, izgubljeni,
to ljubav spasonosnu tražim
od žene.
Ja, pun boli,
propalog naroda,
propali sin.


Sa slovenačkog Josip Osti
Krug, Sarajevo 2003.








Svi vi što sjedite po pozorištima, barovima i kafanama i drugim zabavištima: Ja protestujem! Sred boli, neumitnih ...

Poezija, Refik Ličina






ZANAT

Video sam grobara
nosio je
ašov dva peškira
i tabut
išao je tamo
gde treba
zastajkujući u hodu
kao samac
koji se pita
da l sam isključio
            šporet
o da l sam uneo
rublje sa žice...


KOKOŠ

Kažu, nema više mesa.
Klanice su zatvorene,
I zadnja kokoš pojedena.
Pa,
            šta ćemo mi sad?
Mi smo mesožderi?!
Zašto
Su puste gradske ulice?
Zašto

Se vojska šanči po groblju?








ZANAT Video sam grobara nosio je ašov dva peškira i tabut išao je tamo gde treba zastajkujući u hodu kao samac ...

RATNIČE, Ranko Jovović





Živim u Društvu
Mislim da živim u Tami
Mislim na tamu

Sam u minutama
Sam u danima
Sam u godinama

Niko me ne dodirnu
Niko ne ču
Niko ne zva

Sam u samicama

Gomilanje straha

BIGZ, Beograd 1986.







Živim u Društvu Mislim da živim u Tami Mislim na tamu Sam u minutama Sam u danima Sam u  godinama Niko me ne dodirnu N...