петак, 29. септембар 2017.

Poezija, Bernd Vagner





VRATA

(Sedam izreka)

Vrata su otvor.
Mogućnost da se uđe ili izađe.

Vrata se mogu zatvoriti.
Mogućnost da se zaključaju, iznutra ili spolja.
Karakter vrata nezavistan je
od namere, materijala i vlasnika ključa.

Mera svih vrata je čovek.
Vrata nisu ustupak već neophodnost.

Vrata su nada
o kojoj ne treba da imaš iluzije.

Vrata su više nego simbol.
Ona su pre svega vrata: konkretna su i mogu se provaliti.



KRAJ PESAMA

(Pet izreka)

Kraj pesama liči na kraj životinja:
ne zatvaraju oči.

Nije reč o tome da se osećanja gase.
Samo: sva su ona već jednom varala.

Mačka koju sam nagazio:
Telo joj je bilo puno pacova i mladunčadi.

Gde pesme svršavaju, tu počinje svet.
Pitanje je: Gde svršavaju pesme?

Rađanje pesama liči na rađanje životinja:
oči su im zatvorene.




Bernd Wagner
Sa nemačkog Zlatko Krasni
Antologija savremene nemačke poezije

Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad, 1989.

VRATA (Sedam izreka) Vrata su otvor. Mogu ćnost da se uđe ili izađe. Vrata se mogu zatvoriti. Mogu ćnost da se ...

UDALJENI KORACI, Sesar Valjeho




Moj otac spava. Njegovo veličnstveno lice
ima oblik blagog srca,
sada je tako blag...
ako ima u njemu nečeg gorkog, onda sam to ja.

U domu je samotno; šapću se molitve
i danas nema vijesti od djece.
Moj se otac budi, osluškuje
bjekstvo u Egipat, zaostalo zbogom.
Sada je tako blizu;
ako ima u njemu nečeg dalekog, onda sam to ja.

A moja mati šeta tamo po baštama,
uživajući u mirisu bez mirisa.
Sada je tako nježna,
tako laka, tako posebna, tako mila.

U domu je samotno, bez gužve,
bez vijesti, bez zelenila, bez djetinjstva.
I ako ima nečeg slomljenog u ovoj večeri,
nečeg što se spušta i što škripi,
to su dva puta stara i bijela, kriva.
Po njima moje srce pješke hodi.

Moj otac spava. Njegovo veličnstveno lice ima oblik blagog srca, sada je tako blag... ako ima u njemu nečeg gorkog, onda sam ...

петак, 22. септембар 2017.

HUMANISTA, Kurt Barč





Kuća je izgorela. A šta
je uradio humanista?
Uzeo je svoj prst i napisao
na hladnom pepelu: Nikad više.
Ah, da se na kuću dok je gorela
barem pomokrio.


Kurt Bartsch
Sa nemačkog Zlatko Krasni
Antologija savremene nemačke poezije

Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad, 1989.

Ku ća je izgorela. A šta je uradio humanista? Uzeo je svoj prst i napisao na hladnom pepelu: Nikad više. Ah, da se na ku ...

Poezija, Rolf Jakobsen



NEKO

Neko
izlazi iz našeg života, neko
u njega ulazi,
nezvan, i seda,
neko
prolazi ravnodušan, neko
ružu ti poklanja,
kupuje novi auto,
neko
veoma ti je blizak, nekoga
potpuno si zaboravio,
neko, neko
si ti sam,
neko
kog nikad nisi video, neko
jede šparglu, neko
je dete,
neko na krov se penje,
sedi za stolom,
leži u mreži za spavanje, ide
s crvenim kišobranom,
neko te gleda,
neko te nikad nije primetio, neko
želi za ruku da te drži, neko
je noćas umro,
neko je neko drugi, neko si ti, neko
nije,
neko jeste.

RASTI NAOPAČKE

Što gradovi postaju veći,
to su ljudi sve manji.
Što kuće više teže oblacima,
to su stanari sve sitniji.
U Njujorku imaš samo 10 centimetara.
U Londonu i Singapuru možda englesku stopu.
A gradovi rastu li rastu
i tvoj život postaje manje vredan.
Uskoro ćemo biti visoki kao čuperci trave
i kosilica će moći da nas pokupi
u rano nedeljno prepodne.
A šta ti misliš?

KUĆA I RUKE

Dve su ruke bile kao kuća.
Rekle su:
useli se ovde.
Nema kiše, nema mraza, nema straha.
Živeo sam u toj kući
bez kiše, bez mraza, bez straha,
dok se od vremena nije urušila.

Sada sam opet na putevima.
Tanka je moja kabanica. Miriše
na sneg.



Rolf Jacobsen
Sa norveškog Marko Vuković
Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani

Kraljevo 2014.

NEKO Neko izlazi iz našeg života, neko u njega ulazi, nezvan, i seda, neko prolazi ravnodušan, neko ružu ti poklanja,...

четвртак, 21. септембар 2017.

ŽENE U KUPATILU, Ježi Harasimovič




Započele su
435. godine pre naše ere

Dotle su se ipak
samo svukle
cvrkućući
na ivici vaze

I svet će se završiti
ali ne i to kupanje


Jerzy Harasymowicz
S poljskog Biserka Rajčić
Moj poljski pesnički XX vek
Treči Trg – Čigoja štampa
Beograd 2012.


Započele su 435. godine pre naše ere Dotle su se ipak samo svukle cvrkućući na ivici vaze I svet će se završiti a...

VERMER, Vislava Šimborska




Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju
u naslikanoj tišini i usredsređenosti
iz dana u dan sipa
mleko iz bokala u činiju,
svet ne zaslužuje
smak sveta.


Wisława Szymborska
S poljskog Biserka Rajčić
Moj poljski pesnički XX vek
Treči Trg – Čigoja štampa

Beograd 2012.

Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju u naslikanoj tišini i usredsređenosti iz dana u dan sipa mleko iz bokala u činiju, sv...

субота, 16. септембар 2017.

Poezija, Božidar Šujica



ČOVEKOVO STABLO

1
O, čovekovo stablo
Snažno
Da izdržiš
Milijardu smrti
U jednom trenutku
I slabo
Da uveneš
I da iščezneš
Zanavek
Tako da je teško
Docnije poverovati
Da si ikad
I postojalo!
Mešajte se rase!
Krhke grane nisu
Što je zemljište rđavo
Krhke su što su
Usamljene!
2
Čvrsta ljusko života
U tebi su: glad i gnev:
Nikad dovoljno
Pod tvojom korom
Što ispleteno je bolje
Istini je bliže
Kivan na svaki
Trenutak usamljenosti
Ti rasteš toliko
Rasteš čak iznad samog
Sebe
O čovekovo stablo
Sa mnogo grana
Svojim lišćem
Zatežeš
Usamljene svetlosti
Sa grobova nepoznatih svetova
I vraćaš se iz svega
Što tek treba da bude
Prstenje vekova
I držiš u nogavicama
Sinove i kćeri
Kao što oblaci
Na svojim kolenima
Drže kišu


TRKAČI

Vodiču
Nepokretni
Ti što sve
Tačno
Znaš
Sovo
Kćeri
Zelenog
Meseca
I njegovog
Morskog uglja
Majko
Ljubičastog žara
U glavama
Onih koji lunjaju
Mestima gde se
Sastaju
Ništa
I
Mastilo

Ne
Pali
Lulu
U
Sobi
U kojoj
Zatvoren
Zid
Korača
Doći će
Svi
Usamljeni
Ljudi
Sa
Senkama
Okrvavljenim
Doći će
I
Ljudi
S druge strane
Zemlje
Čije se
Pete
Podudaraju
S njihovim
Ostati
Na jednom
Mestu tada
Više
Nije
Moguće

Brzi
Kao
Sveže
Boje
I
Osetljivi kao
Fosfor
Poleteće
Njihove
Glave
Sunce će brojati
Visoke
Satove
A
Zviždaljke oblaka
Šaputaće
U kratkotrajnoj
Kiši

I penušaće se
Vino
U čašama pobednika
I nikog
Neće
Mimoići
Sa
Dna
Mutan
Talog

KIČMA
NIRO KNJIŽEVNE NOVINE
Beograd 1984.


ČOVEKOVO STABLO 1 O, čovekovo stablo Snažno Da izdržiš Milijardu smrti U jednom trenutku I slabo Da uveneš I da i...

Poezija, Selim Arnaut



Selim Arnaut

STANOVANJE

Sjedimo u sobičku, sklepanom
jedva, od razvaljene
kolijevke.

Nad našim glavama,
nadgrobnim, tek osvanulim
tek pomilovanim,

zuje,
lete na jug,
muhe.



SAMAC

Nikog u kući nema,
sem tebe koji otvaraš vrata

mjaukanjima,
vlastitom kašljanju,
koji se ujutru spotičeš
o ruku
što prinosi razbijenu šolju,
u kojoj drhti kajmak,

nikog

pomjeraš svoje tijelo
kao televizijsku antenu
nakon nevremena

nikog osim tebe

i tvoga lika
uredno položenog
među uštirkanim košuljama



SMETLJARI, PERO

Marljiv kao razgažen mravinjak,
drevnim bojicama crtam svoju kost.

Bočice sa lijekovima,
svjetlucaju na prozorskoj dasci kao riječi
i na rane su popali

U daljini: nečiji obli potiljak,
zaleđeni plovak, i trom
glas kroz šljunak
grca.

Put podsjeća na podvijen rep.

Ujutro smetljari odnose pero,
žene iz ponjava istresaju vruć prah.

I dan,
na par sati unajmljena dadilja,
ulazi u stan.



PREPOZNAVANJE. ZALUD

Druga kuća.
Vidim to po vratima
izašlim u susret.
Druge, možda ljepše, prizore
prozori opisuju nazirući me.
Bol, ipak
ne bira predjele.
Bor bira nas.
Kao da više ne sanjam.
Kao da neko budi
avgust vojničkom cokulom.
I, uvlači se u sobu
kroz nježnu ženstvenost zavjese
brbljanje sa pločnika.
Niče list.
I latica.
Ista jeza.
Isti mravlji umor.
Isti nered – kao vaza
na sredini stola.



KROV
Svjetlost, Sarajevo



Selim Arnaut STANOVANJE Sjedimo u sobičku, sklepanom jedva, od razvaljene kolijevke. Nad našim glavama, nadgrobni...

понедељак, 04. септембар 2017.

BELEŠKA O ČILEU, Rajner Kirš





Režiser Saura
pokazuje u filmu o Španiji:
Ko se uhvati u koštac s vlašću
naoružan jedino svojim razumom i savešću
i možda smehom
tog prvo siluju
zatim ošišaju
zatim ga streljaju.
To je redosled:
silovanje
šišanje
streljanje.

Ima neka tuga
od koje srce polako dogoreva, iznutra
do kraja koga nema,
a moraš da živiš i živiš.




Rainer Kirsch
Sa nemačkog Zlatko Krasni
Antologija savremene nemačke poezije
Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad, 1989.


Režiser Saura pokazuje u filmu o Španiji: Ko se uhvati u koštac s vlaš ću naoružan jedino svojim razumom i saveš ću i mož...

BUBA, Božidar Mandić






Nikad nisam video čudniju bubu
verovatno sam je doneo iz šume
Nešto me je pecnulo iznad lakta
i tako sam je primetio
Okrenuo sam ruku i posmatrao
Hodala je po preplanuloj koži
levo-desno
kao da nije mogla da se snađe
Ispred glave prednjačila su
klešta
kao kod raka ili škorpije
Hej! Da nije otrovna!
Mali strah prostrujao je kroz
moju komparaciju
Sam izgled bio je bezopasan
i siv
pomalo podsećajući na neke pečurke
Deo tela od glave
ličio je na oklopni džip
spreman za napad
Odneo sam je do prozora
i blago oduvao razbijajući neizvesnost


Dok isparava jutro
Nolit, Beograd, 1986


Nikad nisam video čudniju bubu verovatno sam je doneo iz šume Nešto me je pecnulo iznad lakta i tako sam je primetio O...