MITSKA PRIČA
U ono doba kad su tkači
mitova vukli mitske niti,
osnov behu oblik i način
glagola imati i biti.
Onda bi vukli mitske niti
i na sva usta i sva zvona
slavili pohod u zabiti
raznih zmajeva i grifona.
Na sva su usta i sva zvona
naročito hvalili pretke,
tek potom borbe oko trona,
otmice, preljube i spletke.
Posebno su hvalili pretke,
unoseći u mitske sveske
podvige opasne i retke,
odgovore jasne i reske.
uneli bi u mitske sveske
nešto prljavog mitskog rublja;
nikad, međutim, bez nebeske
podrške ni bez rodoljublja.
S nešto prljavog mitskog rublja,
znali su u to doba tkači
mitova, priča nije dublja
ali daleko duže znači.
POGLED IZ DVORIŠTA
Stare su kajsije već gotove. S
proleća
olistaće jedva još koja grana.
Ne budu li ruže uskoro orezane,
sneg će ih polomiti u korenu.
Žute novine se na vetru pletu kao
pas u noge... U toplim krajevima
vode se ratovi; ponegde padne
vlada.
A ovde treba pronaći grabulje,
pokupiti lišće i malterom zaliti
pukotine oko kuće, pre kiša.
SHVATANJE O DRVETU
Ti, koji gledaš drvo kako raste
Ili ponire
U okomitome počinku,
I koji živiš tu dvogubu sliku
Nesvršenu u njenom razdiranju,
Hoćeš li umeti
Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,
Samo posrednik, kao i to drvo,
Između mraka i svetlosti, svega
Što jesi i što nikad nećeš biti,
Hoćeš li moći da sačuvaš, jednom
Kad ustreba i sam da se iskupiš,
Svu svoju ljubav za taj praznik
uglja?
ŽAR-PTICA
Beše čas izvan naših slamnih kuća
i šešira (da plane požar više),
beše položaj nekog bivšeg srca
što na metvicu i rasap miriše,
kad poželesmo i kad ugledasmo
veliku pticu sletelu na pismo
našeg dlana, na skupocene reči:
nahranismo je tako i ubismo.
KINESKI PASTIŠ
Bilo bi to ovde još najbolje
rešenje:
postati nevidljiv u majskom
predvečerju.
Proći kroz plesače i sesti na
terasi.
Ne klimati glavom, ne smešiti se
nikom.
Piti štogod hladno, sa dosta
mehurića
što bi svetlucali diskretno u
praznini.
Koji put otići na pišanje i
uzgred
venecijanskom se rugati ogledalu.
Baciti ispravu i ključ sa žutom
kruškom.
Nemati pregradu u vratarevoj
loži.
I nikuda više ne tragati za sobom
srećno izgubljenim u mlakoj
pomrčini.
PRED BIBLIOTEKOM
Pred bibliotekom u septembarsko
popodne
dvoje su se mladih prošetali i
stali
pod omanji jasen, u hlad. Na pola
reči,
on hitnu neku cmu svesku:
Uzvitla se ptičje u jasenovu
krošnju
pa slete, a za njom i jedna suva
grana.
On diže tu granu u nagnu njom da
tuče
otrovnicu svesku na travi, od sveg
srca.
Nema šta, čist madijski obred;
lice ne odaje da li se ipak šali.
Da li je povez, tvrdi povez,
presvlake možda odveć crne
za njegove oči, pod koricama krio
njen dnevnik s dva-tri podatka o
kome drugom;
da li beleške s kojima su
neki ispit danas polagali ili
pali?
Ili je bila kakva knjiga,
stvar dušu dala za lomače
koje pucketahu u pradavna vremena
kad su im očevi još kvasili
pelene;
ako baš mora takva igra —
slatka igra, šta li — da ima
miris dima?
NOŽ IZ DRUGE RUKE
En un cajón hay un puñal..
H.L. Borges, EL PUÑAL
Na stolu mi leži nož svinutih
kanija,
pokrivenih plitkom, već izlizanom
šarom
s dve sitne karike za nošenje o
pasu.
Kupljen negde na Han Haliliju,
one zime u Kairu;
ne bogzna šta, anadolski rad.
Kad mi stigne pošta, zbog kakvog
časopisa,
obično se mašim i noža, pa
izvlačim
sečivo svilasto i usko,
mlečnobelo:
liznu li krv?
Ikada otkako je sakovano,
krvcu, - zapitam se dok rasecam
tabake.
Beše li pri ruci, na mah, i
štogod drugo;
A ne tek ovako, stvar korisna u
kući?