уторак, 24. октобар 2017.

MAGLA U LONDONU, Tahere Saferzade




magla je rodom iz Londona
a sjeta rodom iz mene
zimi, turisti najprije vide maglu
a potom
zoološki vrt
pa londonski toranj

tijekom večeri kad se vraćam u svoju sobu u Earl’s Courtu
baršunasta maglena cesta
grebe sjećanje u mojim koracima
teturajući, naletim na Prijavni ured
gdje uprkos golemoj ljubavi prema sunčanim kolonijama
moje ime izgovaraju nepravilno...

Londonđani žive s maglom
i na suncu
ljubakaju se
dok hodaš po postaji metroa,
dok čekaš liniju zaobilaznice u svojim očima,
čuješ kako ljudi razgovaraju:
kako je lijep sunčan dan, zar nije?
pogledaš prema gore i vidiš –

strop ti pritišće glavu...


Sa persijskog Ebtehaj Navaey

SENT 32-33

magla je rodom iz Londona a sjeta rodom iz mene zimi, turisti najprije vide maglu a potom zoološki vrt pa londonski toran...

VERMER, Tomas Transtremer




Ne postoji bezbedan svet... Tik za zidom počinje
galama
kafane otpočinju
s cerekanjem i svađama, redenicima zuba,
suzama, zvonjavom zvona,
tu je i ćaknuti Šura, glasnik smrti pred kim se
svako trese ko prut.

Velika eksplozija i topot spasilaca čuje se kad je
već dockan
brodovi se šepure usidreni, novac sklizne u džep
pogrešne osobe
zahtev se na zahtev plasti
zev cvetova crvenih u znoju ratnih opomena.

Odatle, pa ravno kroz zid, u svetli atelje
u trenut što će stotinu godina nadživeti.
slika koja se zove „Čas muzike“
ili „Žena u plavom čita pismo“ –
ona je u osmom mesecu, dva srca kucaju u njoj.
Pozadi, na zidu, okačena smežurana mapa:
Terra Incognita.

Primiri dah... Nešto plavo pričvršćeno je
patentima za stolice.
Zlatni ekserčići tapeta u nečuvenoj brzini
naglo se zaustaviše
kao da odvajkada behu baš ta nepomičnost.

U ušima burla il’ dubina il’ visina.
To je pritisak s druge strane zida
kako bi svaka tvar izbledela,
a samo kičica postala izvesna.

Bolan je prolazak kroz zidove, zdravlje se
narušava pritom,
ali ovo je neophodno.
Svet je jedan. Ali zidovi...
I zid je deo tebe –
bio svestan toga ili ne, tako je za sve,
izuzev male dece. Za njih, zid ne postoji.

Prečisto nebo iskošeno prema zidu.
Nalik onom što se moli praznini.
A praznina okreće svoje lice nama
i šapće:
„Nisam prazna, ja sam otvorena“.


Tomas Tranströmer
Sa švedskog Moma Dimić
FORMULE PUTOVANJA

KOV 2011.

Ne postoji bezbedan svet... Tik za zidom počinje galama kafane otpočinju s cerekanjem i svađama, redenicima zuba, suzama, z...

уторак, 17. октобар 2017.

GAVRAN, Novica Tadić





Dok sam umoran spavao
u praznom kupeu,
neko je ušao
i džepove mi pretražio.

Kako ništa nije našao
sem novinskih isečaka
i zgužvanih papirića,
imao je vremena da ih
pregleda, i da na jednom
napiše:

„Sledeći put,
ako ništa ne nađem,
od džigerica otkidam.“



Tu sam, u tami

Arhipelag, Beograd, 2011.

Dok sam umoran spavao u praznom kupeu, neko je ušao i džepove mi pretražio. Kako ništa nije našao sem novinskih ise ...

ZID I MRAK, Milan Đorđević





Zazidan sam
Sa svih strana.

Bezdan sam i led,
Negledan i sam.

Niti jedan
Nije moj dan.

Nem sam
I nemam san.

Ne znam kako,
Kako da srušim zid?

Nikako, nikako,
Jer ja sam zid.

Ja sam pomorandža
Što puni se mrakom.


                                      Crna pomorandža

                                    Rad, Beograd, 2004.

Zazidan sam Sa svih strana. Bezdan sam i led, Negledan i sam. Niti jedan Nije moj dan. Nem sam I nemam san. ...

петак, 13. октобар 2017.

Poezija, Euženio de Andrade


ADAGIO

Jesen je to –
kad trune plod
zaboravljen u lišću.
Kad voda izvire,
neznano gde,
slučajna i hladna
i zalud teče.



NEODLOŽNO

Neodložna je ljubav.
Neodložna na moru lađa.

Neodložno da se zatru reči neke,
svirepost, mržnja i samoća,
izvesne jadikovke, mačevi mnogi.

Neodložno da se izmisli radost,
umnože poljupci, žetve,
neodložno da se otkriju reke,
ruže i vedra jutra.

Na ramena tišine pada i svetlost
nečista što bol zadaje.
neodložna je ljubav,
neodložno da se traje.



I

Napravi ključ, sasvim mali,
uđi u kuću.
Pristani na nežnost, smiluj se
krhkoj tvari od koje su sazdani
snovi i ptice.

Prizovi vatru, vedrinu, muziku
bokova u hodu.
Nemoj reći kamen, kaži prozor.
Nemoj biti kao senka.

Kaži čovek, kaži dete, kaži zvezda.
Ponavljaj slogove
u kojima je svetlost srećna i dugo traje.

Ponovo kaži: čovek, žena, dete.
Reči gde se lepota podmlađuje.




                                                              Eugénio de Andrade
Sa portugalskog Jasmina Nešković
Rukopis zemlje

KOV

ADAGIO Jesen je to – kad trune plod zaboravljen u lišću. Kad voda izvire, neznano gde, slučajna i hladna i zalud teče. ...

Poezija, Saša Radojčić

 


KAMERNA MUZIKA


stari su znali znanje. u njihovim
padovima, više no pridizanju,
odzvanjalo je mnoštvo. što je bilo
za slavu, slavilo se bez obzira
na žrtve. ponekad su i žrtve
slavljene. ponekad je muzika
dosezala do boga. nije se moglo
isteći zatajno, da ne vidi niko
(kap po kap). a mi, govorim bez ubeđenja
da me slede, nećemo svirati
u velikom orkestru. našem zvuku
su potrebne granice, zidovi ove sobe,
koža ovog tela. reči jednog jezika.



TRAKTAT O SUZI


jutro je jutro, grad je grad.
stvari su ono što jesu. govorim
o zvuku sirene vatrogasnih kola.

o sjaju čeličnih delova.
o mirisu ruže u vazi na stolu.
i kažem "ruža", i kažem "sto",

ne misleći na ime niti na suštine
skrivene iza stvari. posmatram suzu
koja se suši na obrazu dečaka.

kamičak u bašti. drvored. jutro, kako
prekoračuje kuću s dvorišne strane
i ćutke odlazi niz ulicu.



 

 

DRŽEĆI SE ONOGA ŠTO NIJE


ovde se uzdizala trešnja jakih grana
na koje su se pentrale devojke, ne sasvim lepe,
bez stida se smejući svojim glatkim kolenima.

stablo posekosmo zimus, u vedar dan, bučni
i crveni u licu od mraza i pijanstva,
grubo se šaleći, iz hladne zemlje iščupasmo panj.

znam da ti, dok s novim letom druga stabla zru,
teško odvraćaš pogled od knjiga, ne daš taj
sporni mir, ali preni se i ipak smotri -

pticu koja kruži nad onom bivšom krošnjom
i svija u njoj svoje imaginarno gnezdo,
kao i nas što se baškarimo u zamišljenom hladu

i kao da čujemo lakom smeh devojaka.



 

MOJ SIN ČITA


i ne primećuje
kako sunce smenjuje višednevnu kišu,
kako vazduh postaje topao i težak,

kako proleće uzmiče pred letom,

moj sin čita i ne primećuje
metež, ne vidi nikoga, ništa ne vidi,
ni pčelu koja mu je sletela na koleno,

ni oca mog koji sedi kraj unuka,
zamišljen u neku svoju misao,
zagledan u neku svoju nepostojeću tačku,

moj sin, trag moje duše, čita,
i ne primećuje ni zvuke ni mirise,
ni promene boja na običnim stvarima,

ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,
jer znam: on čita i život će proći kraj njega
kao što evo prolazi kraj mene,

koji sam proživeo više knjiga no dana,

moj sin čita i ne tiču ga se godišnja doba,
mršti se, zadubljen u putovanje,
i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,

kaže mi kao da odgovara na moje pitanje,
kaže mi glasnim i mirnim glasom,
i ne dižući pogled sa slova, žedan sam, tata,

tako sam žedan.



  KAMERNA MUZIKA stari su znali znanje. u njihovim padovima, više no pridizanju, odzvanjalo je mnoštvo. što je bilo za slav...