недеља, 30. септембар 2018.

Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima, Bronjislav Maj





Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima
mojih ruku. Vidim ga stojeći u prozoru: zelene tornjeve
Skalke i Vavela, kupolu Svete Ane, dalje tamnomodra
brda, jer tako šuma izgleda pred veče, iza njih su
druge doline prekrivene gradovima, i još novi gradovi:
iznad reka, na prostranim ravnicama što se spuštaju
prema moru, iza kojeg je drugo more, oštri mrki
vrhovi, klanci, putevi, domovi ljudi ne drugačiji od moga
doma. Disanje koje mi ispunjava usta, pluća, krv, samo je
delić – moj samo za trenutak – celokupnog vazduha
što okružuje svet: nedeljiv. Vidim ga – znam da je
odmah tu, nadomak ispružene ruke, toplina daha.
Ostalo je samo količina kilometara, krhkost pogleda – nebitno
u razmerima duha i srca. I tu odmah
kraj mene, na nekoliko ulica dalje, na velikom
trgu punom ljudi, moj brat puca
u moga oca, tu, nadomak ruke.
I tako: ne s treskom nego s cviljenjem, jeste.







Bronisław Maj







Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima mojih ruku. Vidim ga stojeći u prozoru: zelene tornjeve Skalke i Vavela, kupolu Svete...

DOLAZE TOPLI DANI, Tomaš Ružicki






Dolaze topli dani - unutar jeseni
mota se šizma, na nebu osvetljava
žestoku melodramu i pretvara je
u čvrstu valutu vetra s obzirom na veliku inflaciju lišća.
O postojanju pruža lažne dokaze:
odjednom je odviše toplo, svetlo, prelepo.
Falsifikat sunca
tako uspeo, da izbeglice izlaze

iz popucale barake, u blato.
Robijaš se zaustavlja u dvorištu. Vojnik skida šlem.
Vide se reka i oštra ivica puta.
Sa svake strane može odjeknuti pucanj.
I pada svetlost. Negde visoko, iznad polja zaraslog u korov,
kruži orao, crni krstić.
I sve nestvarno danas se čini stvarno.
S izuzetkom života.










Dolaze topli dani - unutar jeseni mota se šizma, na nebu osvetljava žestoku melodramu i pretvara je u čvrstu valutu vetra ...

субота, 29. септембар 2018.

POEZIJA, Dušan Matić










PUNE SU OČI NOĆI

Pune su oči noći
Pune su noći tog groznog crnog mesa ljudskog 
U toj uzaludnoj čaši gde smo mi samo živac vatre. 
U barci punoj krvi kad peva najzad golub prvi 
Njihovu svetlost daj mi za vrući vrisak ovih zvezda.
 
A ja ću ti dati parče po parče naše laži 
A ja ću ti dati pregršt po pregršt ove neme strasti 
A ja ću ti dati kaplju po kaplju ove mrtve draži.




 
PRED BURU

Neka noć bude opet onakva kakvu vi hoćete
Ja više ništa ne znam
Ništa ne razumem
Do samo noć kako opora i smolasta nadolazi
Noć i noć i noć.

Mesto zlata i zla i dobra i zida očaja
Koji se ne svršava o koji udaram glavom svaki čas
Jedan zanos bez lika jedan razum bez krika
Za dugu noć koja nailazi
Pogled i vidik smešni i smešni zanavek.

Sem krvi koja teče između bola svakog i bola svakog
Nema tog viška koji će da im meri dubinu.

Zaboravi svoje pamćenje zaboravi svoj zaborav
Ko putnik rasejani bošču na nepoznatoj stanici
Most ranjen od rana sveta pruža se preko tih urvina
Preko tog užasa i blata
Gde se lomi navika svetlosti u suzi neotkupljenoj.

Eto na proplanku te jeze bez dna da bdim i spavam
Lomljiv i tavan i sam
Drskost mi ništa ne pomaže.






DA IMENUJEŠ SENKE ZVEZDA

Još 
Imaš

Samo
Lomne i smrtne reči

Samo
Lomno i smrtno meso

Život sav da braniš
Od oranja smrti.

I leš kad tvoj
U pesak pustinje zatrpaju
Osvajači sutra sa očima čednim i vedrim
I svirepim. Bez senke.

Da zvezde sa visoravni gore i
U živom pesku smrti.

U nasilnim i prozuklim ogledalima smrti.













PUNE SU OČI NOĆI Pune su oči noći Pune su noći tog groznog crnog mesa ljudskog  U toj uzaludnoj čaši gde smo mi samo...

DIMNIČARI IZMEĐU MILENIJUMA, Liliana Ursu










Na zemlji dimničari nisu zabavni.
Treba da ih vidiš gore, raspete nad gradom
Da bi mogao da ih opišeš.
U kafanskom tunelu njihov glas jedva damara,
Tako daleko od belog dima, plaćen crnilom života.

Stižu dimničari s belim jagnjetom pod miškom
Kao neke akrobate usamljenosti
Praveći piruete do u beskraj
Iznad nas
U gradu bez dimnjaka
Iz vremena bez jagnjadi.








            Sa rumunskog I. Ursu i M. Nenadić
            Uzvisimo srca,
            Arka, Smederevo, 2005.







Na zemlji dimničari nisu zabavni. Treba da ih vidiš gore, raspete nad gradom Da bi mogao da ih opišeš. U kafanskom...

недеља, 16. септембар 2018.

Posljednje jutro, Hadžem Hajdarević




Ponekad pomislim kako li će izgledati
Posljednje jutro moga života.
Ustat ću, kao i obično, i nekako odnijeti
Umorno tijelo do toaleta. Možda neću
Ni pogledati u ogledalo… Potom ću
Zahvalit se Bogu na još jednom darovanu
Danu, i sjesti da popijem jutarnju kahvu.
Svi ćemo biti doma. Svi ćemo istom
Nekamo žuriti – svako za svojim neodložnim
Poslom zemaljskim… Manje je važno
Hoće li tog jutra grijati rujansko sunce
Ili će razjareni ožujski vjetri hladnom
Kišom lupkati o prozor… Ja ću mirno
Ispijati kahvu, blaženo sretan što nije mi
Dano znati je li to moje posljednje jutro.
A možda se tog jutra i ne dignem iz postelje?
Možda ću zauvijek ostati u nekom svome
Dubokom snu, pa će neko drugi polahko dizati
S kreveta napušteno tijelo – dok će duša sama
Otići u toalet, još jednom snažno povući vodu
I, slušajući grgolj, zastati pred ogledalom
Kao jasnom granicom za sve što nepovratno
Ostaje iza njezina neizvjesnog puta za Raj…





.












Ponekad pomislim kako li će izgledati Posljednje jutro moga života. Ustat ću, kao i obično, i nekako odnijeti Umorno tijelo do to...

Poezija, Miloš Petković


. 






Po vinu
.
Večeramo milujući iskrzanu
Ivicu gozbenog stolnjaka.
Noći, noći, kada tela
Hodaju po vinu.
Čitalice,
Svaki stih je reljef:
Obala,
Daleki raj:
Skladno upriličen za posete.
Jer si zvezda, umorna pčela
Na prozorskom oknu
Nebeske gostionice.





iz Lakonskog dnevnika
.
Nisam spavao.
Preko nekih mostova
nikada neću preći.
Mnogo saveta mi je udeljeno
ovih godina.
A zima miruje, napolju.
Pomislim na stihove
prijatelja koga je pčela ujela za usnu.
U ovim godinama, otoci su neminovni.
Strahom je lako zauzdati svet.
Jednostavno, ubod je ubod.






Triptih o klijanju
1.
toliko smrti za toliko dana, u odlivku samo jednog dana
u kome će biti ugravirano tvoje ime. ne odustaj od namere
Svete, tumači Ljubav, iznova, tumači Skicu za povratak.
taj Dan se neće zapamtiti, na kratko – kako inače biva –
naprotiv: biće mirišljava, nevidljiva tkanina, čije će
niti povezivati vratove prolaznika.
2.
neće kiša popuniti razvaline što zjape. senke
imaju dovoljno slobodnog prostora, dovoljno
precizne da ne dozvole da pretpostavke jedna
drugoj ne zauzmu Mesto. preklopiće se mrlje
u kojima naziremo Konture sveg zrnevlja,
izvetrelih stihova i razlivenih belega.
3.
bez želje za oprostom, svaka Zabluda svome bogu veruje.




















.   Po vinu . Večeramo milujući iskrzanu Ivicu gozbenog stolnjaka. Noći, noći, kada tela Hodaju po vinu. Čitalice,...