понедељак, 18. јун 2018.

KAMP 16, Ginter Ajh








Kroz bodljikavu žicu gledam
upravo kako se Rajna razlila.
Kraj nje rupu u zemlji kopam,
šatorskoga nemam krila.

Isto tako nemam ni deke,
kaput u Opladenu ostao je.
Kad se opružim usred rupe
ne nalazim drugare svoje.

Za konačište načupam lucerke.
Noću sam sa sobom zborim.
Na vrhovima zvijezde trepere,
Rajna mi zbunjeno žubori.

Uskoro će se lucerka sasušit,
nebo se tamom prekriva,
u toku Rajne neće riječi bit
da slatko mi kapke uspava.

Ničeg neće biti do kiše,
ni krova ni nasipa da me štite –
zelenilo proljeća razgaziše
putevima pretvorenim u blatište.

Gdje ostaju drugari? Izgubljeni?
Ah, pri oluji i kiši
htjele bi se pozvat k meni
samo kišne gliste i uši.







Sa nemačkog Stevan Tontić












Kroz bodljikavu žicu gledam upravo kako se Rajna razlila. Kraj nje rupu u zemlji kopam, šatorskoga nemam krila. Is...

UČIĆU, Živorad Nedeljković














Kad lile su kiše niz providne krovove
I odnosile oranice, kuće i ljude,
Učio sam.
Kad vetar je hrupio u zelenu
Moju dolinu i nosio krovove i očaj,
Učio sam.
Kad nevine su reči na trgovima gorele
I ledile duše prizivajući rat,
Učio sam.
Kad mržnja je ugrabila priliku,
Odnoseći plen u spremnim kandžama,
Učio sam:

Da ovaj um prihvati ono što pristaje,
Da nikada ne krene preko obala.
Da poštedi i natrulo stablo,
Neka se i ono diči plodovima.
Da kažem tiho šta imam, da bi
Upijajuća pamet imala šta da doda,
Da bolje je biti plen,
Nego krila pokretati mržnjom,
Učio sam.

Učio sam neprekidno, osim kad bejah
Skrhan, nemoćan u svom koritu,
Obraslom mahovinom, malen na svojoj
Poharanoj zaravni. Sam na trgu,
Trčao sam za točkom preispitivanja,
Bio meteor na svom ogromnom nebu.
U stvari, tada sam najviše naučio,
Jer nisam bio skrhan, rastočen, slab,
Nisam bio malen, ni sam.

Imao sam učitelja, i još je ovde,
U prosevima samo moje tišine,
U koju ću preći kad on poželi
I zauvek ostati u učionici,
Da saznajem, znajući da sve sam ispite
I jedinu ocenu ostavio za sobom.
















Kad lile su kiše niz providne krovove I odnosile oranice, kuće i ljude, Učio sam. Kad vetar je hrupio u ze...

VEČER U BUFFALU, Robert Kreeley















Mirno, iščezava večer
duž ulice dok sunce zalazi
nad jezerom. Zima sjedi

ondje tiho, snijeg nagomilan
pokraj puta, staze
ugažene ili zatrpane. Djeca

prije ručka igraju
se, kližu po staromu ledu.
Psi su vani, šetaju,

i svi su opet unutra,
s odlaskom svjetlosti. Vrijeme
je jelu, da se o svemu razmisli.





Sa engleskog Petar Opačić














Mirno, iščezava večer duž ulice dok sunce zalazi nad jezerom. Zima sjedi ondje tiho, snijeg nagomilan ...

ZEMLJA U JEZIKU, Petar Gudelj















Imam zemlju u jeziku.
Jezik u zemlji.

Zemlju nad jamama.
Jezik pun jama.

Imam Mosor i Velebit
od lubanja.

Imam medeni Mjesec.
Imam medeno Sunce.

Iz lubanje, iz jezika izađe.
U lubanju, u jezik zađe.

Po Mosoru čuvam koze.
Po Velebitu vukove.

U lubanje sadim smokve.
Po jeziku sijem pšenicu.

U očnim dupljama
držim pčele.

Jako je moje vino.
Sladak je moj kruh.

Gust je med i bistar vosak
iz mojih ulišća.

Nebo mi je u ponorima,
a u nebesima zemlja.

Jednako volim
nebo i zemlju.

I sve što gmiže i hoda,
leti i pliva.

Lisicama i lasicama
kujem krv.

Kopcima oštrim kljun.

Vukovi kod mene
školuju glas.

Čovječja ribica u mom oku
uči da pliva.

Imam zemlju u jeziku,
imam jezik u zemlji.














Imam zemlju u jeziku. Jezik u zemlji. Zemlju nad jamama. Jezik pun jama. Imam Mosor i Velebit od...

понедељак, 11. јун 2018.

RUPA U VAZDUHU DRUGE RUPE, Jon Murešan
















Još preciznije: rupa u vazduhu druge rupe.
Ruka njena je krtica i pravi mesto drugoj krtici
naginje se nad kartom, njena ruka je crv koji pravi mesto
između crva nagnutih nad kartom.
Još preciznije: rupa u vazduhu druge rupe.

San u glavi mojoj je suvorupan.
Ja u rupi sanjah: repate i kuse konopce i žice.
Bele raklje melanholije i bela paljevina tuge
prostiru se povrh nas.

Ribu on poteže čvor i razvezuje
konopce i žice pa poteže krv i štrange kostiju
poput klopke bakarne.

Ponad mene poteže čvor i razrešuje od
konopaca i žice
pa poteže krv struže mi kosti
poput bakarne klopke.





Sa rumunskog Miljurko Vukadinović




Još preciznije: rupa u vazduhu druge rupe. Ruka njena je krtica i pravi mesto drugoj krtici naginje se...

SVAKODNEVNE STVARI, Marija Dejanović












Otvorila sam prozor
i sunce je ušlo u naš stan.
Odjednom smo vidjeli
tisuće zrnaca prašine i peludi, onoga
što je bilo i onoga što spava u ljuskicama
svakodnevnih stvari.

Godinama smo se pripremali za ovo,
smišljali načine da opišemo
početak, kako je nastala samosvijest
i razdjeljak na glavi.
Čestice svjetlosti ulaze u naše nosnice,
spuštaju se kroz vratove pa sjedaju na svijetleće,

prašnjave kauče koje imamo u slezeni.
Kreću se tragovima djece na
klizalištu i tope njihove pokrete.
Sve što kažemo zaboravit će se,
sve što prešutimo sjest će na grimizni oltar.

Svjetlost se smije iz pojedinih vlati kose
koje šute zatabane u tepih.
Čemu se danas veseliti

osim svjetlu?
Nedogođeni nas pokret spaja
 kao južni i sjeverni pol.









Otvorila sam prozor i sunce je ušlo u naš stan. Odjednom smo vidjeli tisuće zrnaca prašine i peludi, onoga š...

недеља, 10. јун 2018.

M, Jovana Bojović











M
ide na svadbe da sahranjuje sebe
gleda ljude što jedu pršut
čorbu pečenje tortu M
slabo jede i veoma malo pije
rijetko razgovara i to uvijek formalno
čestita mladencima
i fotografiše se s njima
ali kad pjevaju o sreći i ljubavi
i mržnji i seksu kad pjevaju o bilo čemu
M ćuti M ne pjeva M ne podiže ruke
pitaju šta ima novo
kaže sve standardno
sve je dobro
niko ne vidi da je M mrtva
i njeno ime nosi jedan dobar film
MELANHOLIJA čeka kraj ceremonije
da ih stisne za kravatu i odveže podvezice
a onda će da se odomaći kao Gospođa









M ide na svadbe da sahranjuje sebe gleda ljude što jedu pršut čorbu pečenje tortu M slabo jede i veoma malo p...

GLASOVI, Gojko Božović











Više od svega potrebni su nam glasovi.
U imeniku ulistanom u memoriju
Mobilnog telefona,
Kada potražim neki broj
Da bih ga spojio s glasom
Koji mi je tog časa potreban
Sve češće nalazim
Imena mrtvih prijatelja.
Zastajem neodlučno,
Pa nastavim dalje,
U hitnji dana koja odbacuje
Nejasne krivice.
Ali nikada ne izbrišem broj
Koji više nikada neću zvati.
Možda taj broj sada već pripada
Nekome drugom, ali kod mene je
Za stalno raspoređen.
Kada bih izbrisao taj broj
Kao da bih poništio
Poslednji trag prisustva.
Ovako se zavaravam
Da rutina postaje obred,
A telefonski broj znak,
Ipak nekakav znak.
A sam telefon
Mali pokretni molitvenik
Za prijatelje kojih nema.
Za glasove koji su nam potrebni
Sve više što ih manje možemo čuti.
Više od svega potrebni su nam glasovi.









Više od svega potrebni su nam glasovi. U imeniku ulistanom u memoriju Mobilnog telefona, Kada potražim neki broj...

ZABORAVLJENI NASLOV SEDENJA, Silvija Monros Stojaković










Sedim ispred jednog prozora.
Tačnije, sedim i pušim
Na klupi,
U parkiću
Ispred tog prozora.

Krošnje su sada sve olistale,
Prozor više i ne vidim.
Proleće je.

Zimi vidim prozor.
Ali je tad hladno za sedenje,
Iako možda opet pušim.

I to bi bio jedan od pogleda na klupu.

Dok bi život bio
Vazda nenaslovljen,
Kao sam taj prozor.










Sedim ispred jednog prozora. Tačnije, sedim i pušim Na klupi, U parkiću Ispred tog prozora. Krošnje su sada ...

Poezija, Karlos Drumond de Andrade














KADRIL

Žao je voleo Terezu koja je volela Raimunda
Koji je voleo Mariju koja je volela Žoakima
Koji je voleo Lili koja nije volela nikoga.

Žoao je otišao u Ameriku, Tereza u samostan,
Raimundo je poginuo u sudaru, Marija ostala usedelica,
Žoakim se ubio, a Lili se udala za J. Pinto Fernandesa
Koji uopšte nije iz ove priče.


ŽELJE

Tebi želim ostavren san.
Očekivanu ljubav.
Obnovljenu nadu.
Tebi želim sve boje ovog života.
Želim ti svu sreću koju možeš da osmehneš.
Svu muziku koju možeš da osetiš.
Želim ti da ti prijatelji budu što bliži,
Da ti porodica bude što složnija,
Da ti život bude što doživljeniji.
Toliko bih toga hteo da ti poželim,
Ali ništa tu ne bi bilo dovoljno...

I zato, želim ti samo da imaš puno želja, velikih želja.
I da te one vode, u svakom minutu, u pravcu tvoje sreće.





Sa portugalskog Dejan Tiago Stanković







KADRIL Žao je voleo Terezu koja je volela Raimunda Koji je voleo Mariju koja je volela Žoakima Koji je v...

понедељак, 04. јун 2018.

ZEMLJA IZA KUĆE, Trajan T. Košovej





Zemlju iza kuće daj
vašem bratu – izusti otac kad
daljina se strovali preko onih koji ga motre
ne razumevajući ga.
(i pre no što su oni pojmili štogod, poljske
životinje
ćutke čupaju blistave trave
što rastu ponad očevih .)

Zemlju ovu krvlju ćete steći,
kaza general padajući s konja pred
vojnicima što
motre ne kapirajući.

I pre no što su pojmili štogod
(jedan, dva, tri , četiri...), sve dok ne pojme
i oni štogod,
dvadeset i dve topovske salve u slavu generala
što se sruši preko njih poput
lubenica na pod,
s jeseni, po mrklini.

Preteče posle nekog vremena
jedino konj,
koji samo godinu docnije zaradi veliku nagradu
trčeći na velikom hipodromu.

A general izdeli zemlju iza kuće
onih koji je gledaše a sada spomenik
nerazumevajući, nerazumevajući.






Sa rumunskog Miljurko Vukadinović






Zemlju iza kuće daj vašem bratu – izusti otac kad daljina se strovali preko onih koji ga motre ne razumevajući ga. (i pre ...

RASPRODAJA NEVOLJE, Rejmond Karver

 




U jedno rano nedeljno jutro sve je napolju –
Dečji krevetić i komoda,
Kauč, stočići i lampe, kutije
S izabranim knjigama i pločama. Izneli smo
Stvari iz kuhinje, radio-budilnik, odeću na
Vešalicama, veliku fotelju
Koja je od početka s njima
I koju su zvali Ujna.
Na kraju smo izneli i sam kuhinjski sto
A oni su posedali oko njega da obave posao.
Nebo obećava da će ostati nepristrasno.
Ostajem s njima pokušavajući da se
Otreznim. Spavao sam
Na tom krevetu s baldahinom prethodne noći.
Ovaj posao svima nam teško pada.
Nedelja je i oni se nadaju kupcima iz
Biskupske crkve pored njih.
Kakva je to priča! Kakva sramota!
Svako ko ugleda tu kolekciju polovne robe
Na ulici, predodređen je da se postidi.
Žena, član porodice, voljeno biće,
Žena koja je nkada htela da bude glumica
Sada ćaska sa svojim meštanima koji se
Zbunjeno smeškaju i opipavaju delove
Odeće pre nego što nastave put.
Muž, moj prijatelj, sedi za stolom
I trudi se da izgleda zadubljen u ono
Što čita – to su Frosarove Hronike,
Lepo vidim kroz prozor.
Moj prijatelj je dokrajčen, gotov je, i on to zna.
Šta se ovde zbiva, zar niko neće da im pomogne?
Zar svi moraju da vide njihovu propast?
To degradira sve nas.
Neko se smesta mora pojaviti da ih spase,
Da što pre uzme sve iz njihovih ruku,
Svaki trag tog života pre nego što se
Ovo poniženje nastavi.
Neko mora nešto da učini.
Tražim novčanik i tada shvatim:
Ja nikome ne mogu da pomognem.









Svi mi
S engleskog Flavio Rigonat
LOM, Beograd, 2017.









  U jedno rano nedeljno jutro sve je napolju – Dečji krevetić i komoda, Kauč, stočići i lampe, kutije S izabranim knjigam...

петак, 01. јун 2018.

ANA SNJEGINA, Sergej Jesenjin














A.     Voronskome
            1
— Selo je, dakle, naše — Radovo,
kuća, otprilike, dvesta.
Svakom, ko mu se pogledom radovo,
prijatna su naša mesta.
Bogati smo šumom i vodom,
imamo — pašnjaka, njiva.
Svu okolinu, pod svodom,
topola sama pokriva. 

Od važnosti nam — niko nije bolovo,
pa, ipak, srećni smo bezumno.
Kuće nam pokriva pleh i olovo,
svak ima baštu i gumno.
Svak ima kapke šarene, ko jaja,
o praznicima — meso i kvas.
Nije zalud nekad pisar-policaja
voleo da malo posedi u nas. 

Plaćasmo uredno zaduženja mnoga,
ali nadzornik, naduvena nosa,
uzimao je i preko toga
po mericu brašna i prosa.
A da bi izbegli napast: tu čast
i višak davasmo bez srca ledna.
Jer, naposletku, vlast je vlast,
a mi smo samo stoka jedna. 

Al' ljudi su — sve grešne duše.
U mnogih oči su oštre — ko strele.
Seljaci susednog sela Krjuše
gledali su nas, ko vrane bele.
Življahu teško u veku dugom —
u selu ih je, više od pola,
oralo skupa jednim plugom
i s dva iznemogla vola. 

Zar možeš tu da čekaš nešto —
tek kol'ko da se živet ume.
Oni su sekli i vrlo vešto
krali drva iz naše šume.
Jedanput smo ih zatekli tako ...
Drž za sekire i mi, i oni.
Ježili smo se podjednako:
čuo se čelik kako zvoni. 

U tuči samrt nikog ne žali.
U opštoj gužvi, neko od grubi'
iz društva njinog tako raspali,
da nadzornika na mestu ubi.
Na glupom zboru našem bez sloge,
proširismo stvar, svedosmo zbir,
presudismo — okove na noge
i desetoricu — u Sibir. 

Od tada u nas nastade pako.
Spade sa sreće dizgin mesni.
Već tri godine u nas kako
čas požar ili pomor besni. 

                  *
Takve je tužne vesti čito
i pevao mi vozar uz put.
U krajeve radovske tad sam hito
da se odmorim koji minut. 

Dušu mi pojede taj rat nago.
Za tuđ račun — nisam se stišo —
već sam pucao u telo drago
i grudima na brata išo.
Shvatih da sam — igračka svima,
sve sam gazda van fronta, tamo,
i rekav zbogom — topovima,
reših da stihom ratujem samo.
Prelomih pušku, kao na panju,
kupih "bukvicu" u jednom mestu,
eto, ja sam u takvom stanju,
dočekao — "sedamnaestu". 

A sloboda grunu, ko klada.
U roze dimu smrdljivom celom,
u zemlji je vladao tada
Kerenski na konju belom.
Rat "do kraja!" "Pobednik biti!"
I istu raju, kao pre,
pokvarenjaci i paraziti
terali su na front da mre.
Ali ja im se nisam dao ...
Uz kanonadu smrti i krvi,
ja sam za drugu hrabrost znao —
bio sam u zemlji dezerter prvi. 

                   *
Prilično dobar put, ja pratim
prijatan hladni tutanj, sred jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
— Tu je već i Radovo naše —
promrmlja vozar —
tu je, uz vrz!
Ne terah zalud konja na paše
kad je ovako ćudljiv i brz.
De, građanine, bakšiša malo.
Vi, k vodeničaru?
Tim pre! ...
Pogađali se nismo nimalo
za put koji do njega gre.
................
Dajem četrdeset.
— Ič ne pali.
Dajem još dvaest.
— Batali, bre.
Tako je gadan ovaj mali.
A malom je trideset dve.
— Šta ti je, bogati?
Zar nisi psina?
Da me odereš — to dobro znaš?
I meni odgovara tmina:
— Ponela je rđavo raž.
De, nek zvekne, neka poteku
i groševi — znaj, u slast,
popiću u krčmi rakiju neku
u vaše zdravlje i vašu čast... 

                 *
Već sam na mlinu...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Mlinar od sreće da siđe s uma,
ne može, stari, ni da zine.
— Mili moj! Serguha!
Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog starka,
pa da ih stavi na astal brzo? 

U aprilu se ne zebe tako,
još manje pred kraj, u času blagom.
Veče je bilo zanosno, lako,
kao osmejak na licu dragom.
Poljupci mlinara kakvi su da su,
od njih bi i medved mogo urlati,
pa, ipak, slatko je u teškom času
bar prijatelje dobre imati. 

— Otkuda? Na kol'ko?
— Na celo leto.
— E, baš dobro, đavole mali!
Pečurki, jagoda, puno je ... eto,
pa ma kol'ko u Moskvu slali.
Al' šta je divljači! Prosto nadošla,
pa sama na pušku... ič se ne krije!
Zamisli, već je četvrta
prošla...
a kuća naša vid'la te nije ...
................. 

                 *
Svrši se razgovor ...
Mi neimarski
ispismo samovar ceo, do dna.
Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaeet godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli —
nikad da iščezne ta slika, glas ...
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas.

                  2
— Ustaj, Serguša! Nije noć kratka!
Ni zora nije potekla,
a baka ti je, dušo slatka,
i pogačice ispekla.
A ja sad idem — baš izdangubih! —
k spahijki Snjeginoj...
Golube moj,
juče u podne ja za nju ubih
i divne šljuke, priličan broj. 

Pozdravljam te, zoro života!
Dižem se, oblačim, izlazim ja.
U bašti s belih jabuka, s plota,
kao dim, rosa, diže se, sja.
I mislim u sebi:
kako je divna
slika
zemlje
i čovek, brat.
A kol'ko nakaza i mučenika
donese samo svetu rat!
I kol'ko ih je ubijeni'
i kol'ko će još pasti nji'!
Bride obrazi ispijeni
i u meni — sve drhti...
Ne, ne! Ne idem!
Ni u kom vidu!
Zato što vidim nekakvu svinju
kako vojniku-invalidu
u blato baca milostinju.
— O, dobro jutro i zdravo, stara!
Nešto si mi uvela, krine?
I čujem, kroz kašalj, odgovara:
— Brige me, bogme, satrle, sine.
I u nas ovde poredak puče.
Na žabokrečinu sve se svelo.
Nastaše opšte seljačke tuče —
sa selom, eto, bije se selo.
Svojim ušima čuh i tu bruku
od naših ljudi koji ne kriju:
čas Radovljani Krjušane tuku,
čas Krjušani Radovo biju.
A to sve znači da nema reda,
zbaciše cara, on ode ...
klet...
I, eto, poče da pljušti beda,
na ovaj naš šašavi svet.
Otvorili su apsane širom,
pustili hulje da mogu ići.
Sad ni na drum ne možeš s mirom,
nit možeš od njih glave dići.
Recimo, Krjušani... da bi l nijedni!... 

Treba ih stalno apsiti, brate,
a oni se, lopovi jedni,
eto, opet, kućama vrate.
Pron... neki... Oglobljin... u njih se vodi,
bukač, prznica... i šta još nije.
Uvek ljut na sve, svemu da škodi,
čitave nedelje samo pije.
Pre tri godine, kad ono brzo,
otpoče rat, taj nitkov grubi,
pred celim svetom, sam se navrzo
i nadzornika sekirom ubi.
Takvih se sada sijaset zbralo
da u slobodi gada nastvara.
Propade Rusija, sve je propalo...
Pogibe naša matuška stara... 

Setih se priče vozara stroga!
drž kapu, štap, krenem na most,
da seljacima nazovem boga,
ko njihov stari znanac i gost. 

               *
Putanjom plavom grem u seti
i vidim, kako u susret k meni,
na čezama moj mlinar leti
po trošnoj zemlji, sav u peni.
— Serguha, mili! Oči jedine!
Pričekaj, hoću nešto... da ti!...
Stoj! Dok popravim samo dizgine,
pa ću te onda obradovati.
Zašto mi jutros ništa ne reče?
Banem ti k Snjeginim, ko balvan!
Stiže mi, velim, juče uveče
mlad i veseo — đavolan.
(Meni ta lica nisu strana,
znam ih, već ima deset leta.)
A kćer njihova udata, Ana,
upita:
— Da nije onaj poeta?
— Pa da — velim — ja ne znam druge...
— Je l' plav?
— Dabome, nije ini!
— I grgurave kose duge?
— I gospodin vrlo fini!
— A kad je došo?
— Tu, skoro, eto...
— Ah, mama, to je taj dečak mio!
Nekad je i on,
pamtiš li sve to,
u mene ludo zaljubljen bio.
Suštoj skromnosti bio je sličnost,
a sada!...
Gle ga...
Imo je sreće ...
Književnik...
Vrlo poznata ličnost...
Bez poziva nam on doći neće. 

I mlinar kao u nekom slavlju,
žmirnu očima lukavije:
— Zbogom do ručka, i u zdravlju!...
Ostalo ostavljam za docnije. 

Išo sam putem pravo u Krjušu
i štapom travu bio silnije.
Ništa mi nije ušlo u dušu,
i ništa me zbunilo nije.
Strujahu slatko dasi s branika,
mislima pjane magle mi teku...
Zgodno bi bilo s ženom vojnika
sad da otpočnem preljubu neku. 

                 *
Tu je i Krjuša...
Još od preklani
nisam video krovove znane.
Kao jorgovan, plavilom dani,
poprskali su tišine sane.
Ni psina neka da se bar čula,
zaista, našto ovde stražari —
u svakoga je koliba trula,
i u njoj peći, raklje, nogari.
Vidim, kod Prona, na akovima,
pred kućom — vreva strahovita.
Divane o novim zakonima,
o ceni stoke, raži i žita.
— Pomaže bog, braćo!
— O, naša diko!
— Zdravo, zdravo!
Uzmi tu krajnju....
Sedi! da čuješ i ti, sinko,
o našem seljačkom živovanju.
U Petrogradu, ima l' što novo?
Poznaješ valjda ministra kog?
Nije te seoski gazda skovo
onako tek, sveca ti tvog!
Ne grdimo te, de, ko bi mog'o.
Ti si — seljački, ti si, bre, naš,
ne razmećeš se ni slavom mnogo,
ti nećeš za pare — dušu da daš.
Uviđavnost tvoja s nama te zbrati,
izvuko si se iz naših rupa...
Reci:
Da l' će seljaku dati
gospodisku zemlju bez otkupa?
"Sad nije vreme
za tu rabotu!" —
viču nam i drže pridike duge.
A zašto smo onda na frontu
ubijali sebe i druge?

I svaki sa svojim zlovoljnim smeškom
gledao me je u oči pseći,
i ja, zauzet mišlju teškom,
ništa im nisam mogao reći.
Krckahu daske... i ja, Jesenjin,
pamtim —
nada mnom neko od nj i'
prozbori:
— Je-li,
ko je to Lenjin?
Rekoh im tiho:
„To ste — vi.“

                 3
Na sedeljkama je svak prepričavo,
tu se većalo uz šapat česti.
I ja sam od moje bake doznavo
u izobilju sve te vesti. 

Jedanput kad se vratih iz lova,
legoh — na divan u mojoj sobi.
Oblak — provodnik vlage s ritova,
do kostiju me nekako probi.
Tresla me groznica, ko voda kladu,
čas vatra, jeza, od jutra rana.
I ja sam u tom kletom napadu
ležao oko četiri dana.
Moj mlinar, s uma siđe, zacelo.
Ode,
doveze nekog, sustalo...
Vido sam samo belo odelo
i nečji nosić priprćast malo.
A posle, kad mi odlaknu tako,
i drhtavica kada mi presta,
uveče, petog dana, nekako,
i moj nazeb, kao da nesta.
Ustadoh.
I čim sam na pod stao
drhtavom nogoni, obli me znoj —
začuh i glas, radostan kao:
— O!
Dobro veče, dragi moj!
Davno vas ne videh ... Iju, srama!..
Sad od deteta — došo je dan,
ja sam postala otmena dama,
a vi — pesnik, čuven i znan. 

.........
Sednimo.
Prođe l' groznica? ... Sjajno!..
Niste ko pre. Mladost — izmakla.
A ja sam i uzdahnula tajno
kad sam se rukom do vas dotakla. 

Da...
Nikad ljudi — prošlost da vrate.
U ponor teku dani opojni.
Nekad sam volela čitave sate
da sedim s vama kraj vrata dvojni'.
Zaj'dno sanjasmo o slavi mali...
Vi postigoste taj cilj uz rad,
da moja duša sve to batali
naterao je ... oficir mlad... 

                 *
Slušao sam je, u času lednom,
i silom gledo viti stas dugi.
Zamalo ne rekoh:
Ućuti, jednom!
Nađimo neki razgovor drugi. 

Al' ne znam zašto, tek joj odvratim
u nevreme, zbunjeno, blago.
— Da... Da...
Sećam se tek sad, pamtim.
Sedite, sedite.
Baš mi je drago.
Pročitaću vam poluglasno
o Rusiji
kafanskoj
stih istinski...
Obrađeno je tečno i jasno,
motiv — ciganski, sevdalijski.
— Sergej!
Vi niste dobri... Bez šale,
krivo mi je,
i žalim ja,
jer za vaše pjane skandale
cela zemlja gotovo zna.
Recite:
Otkud u vas ta mana?
— Ne znam.
— Pa ko će onda to znati?
— Zacelo, u jesen, mokrih dana,
rodila me je moja mati.
— Šaljivčina ste ...
— Ona pa nije ...
— Volite l' nekog?
— Ne, ne, Ano ...
— E, pa onda je još čudnije
što propadate tako rano:
Pred vama put se pruža živo...

Tuštila se daljine sen...
Ne znam, zašto sam dodirivo
i rukavice i šal njen.
.....................
Smejo se mesec, ko klovn, sred pruća.
Iako duša osta bez cveta,
čudno bio sam pun nadahnuća,
kao da imam šesnaest leta.
Rastanak u zoru bi nam uz setu,
sa zagonetnim okom, rukama... 

Ima nečega lepog u letu,
a s letom nečeg lepog u nama.
    
              *
Moj mlinar...
Eh, mlinar!... Nema vajde,
da izludim prosto bi hteo.
Udesio je opet gajde,
i ko poštar se razleteo.
I danas je s ceduljom bio,
ko da je zaljubljen neko, il' on:
"Dođite,
Vi ste mi prijatelj mio. S pozdravom —
Vaš Oglobljin Pron." 

Idem,
Krjuša se približuje.
Vidim pred kućom Pronov stas:
on pijan oca i majku psuje
sirotom svetu na sav glas. 

— Ej, ti, fukaro!
Počuj i znaj!
Svi k Snjeginoj...
Bup, što pre!
Imanje svoje ti nama daj
bez ikakve naknade, bre! —
I kad me opazi predupređen,
poče da spušta svoj lavež pseći,
i reče, iskreno uvređen:
— Još bi seljake trebalo peći. 

— Šta ću ti, Proša? — otpočeh meko.
— Ni da oremo, ni da sporimo.
Odmah ću naći i konjče neko
pa zaj'dno... k Snjeginoj...
da zamolimo... 

I spremiše nam drkelu neku.
Koža i kosti — usta — izdišu —
takve uz pride daju čoveku
da ih se samo kurtališu.
Kaskali smo u čase duge,
put nas zasmevo, zadavo brige,
na uzbrdici, uz sve jaruge,
sami smo, bogme, vukli taljige. 

Stigosmo.
Kuća na sprat — divota,
doduše malo nagnuta spreda.
Dopirao je s pletena plota
uzbudljiv miris jasmina bleda.
Siđosmo.
Dođosmo već pred terasu
i, tresuć prašinu s ramena siva,
o nečijem poslednjem času
čujemo odozgo pričanja živa:
— Plakala — ne plakala — ič ne pomaže...
On je sad leš... Eh, moj ptiću!...
Neko u vrata lupa! Šta l' traže?...
Napuderiši se...
Otvoriću... 

Debela tužna dama diže
tešku polugu što vrata preči,
I moj ti Pron odjednom stiže
pa tras o z e m lj i,
bez jedne reči. 
— Da nam daš!...
ponovi tiho bez glume. —
Htela bi da ti ljubimo noge! 

Ispade ko da ič ne razume,
bajagi brige je spopale mnoge.
Zatim kad dođe red na me, danu,
i procedi
uz pogled žešći:
— A vi, zacelo, tražite Anu?
Pričekajte...
Odmah ću reći... 

Sad jasno vidim te dane kako
u sudbonosnom tekli su redu.
Al' meni nimalo ne beše lako
da vidim njeno lice i bedu.
Ja sam shvatio —
jadi se zbili,
htedoh pomoći u muku strogom.
— Borja je mrtav... Borju ubili...
Ostavite me!
Idite zbogom!
Kukavica ste i bednik, nego!
On — umro...
A t i — izvuče se...

Ne, to je bilo preko jego.
Svak nije rođen da podnese.
Ko ošamaren, uz takvu bruku,
odvratih Pronu, dok hvata grč me:
— Imaju danas veliku muku...
Hajdemo, Prone, do neke krčme ... 

                 4
Provedoh celo leto u lovu.
Ime i lik joj izbrisa bruka. 

Uvredu moju
staru i novu
oplaka u ritu tužilja-šljuka. 

O, zemljo naša sirota, slatka,
u doba cveta, soka i moći,
i leta su ti nekako kratka,
ko tople majske proletnje noći.
Zora hladnija, crvenija biva.
Oblak se spušta nekako nisko.
U okolnom lugu čuje se živa
pesma senica — pevanje blisko. 

Moj mlinar od smeha prosto penuša,
neka ga radost golica, kolje.
— Na zečeve ćemo sada, Serguša,
pa da pucamo do mile volje!
Rad sam i lovu
kada se nema
čim da rastera čame ton.
Večeras nekako, dok sve drema,
k meni, ko mesec, upade Pron.
— Nek je sa srećom,
druže po lovu!
Došo je davno čekani čas!
Čestitam ti i vladu novu!
Sve ćemo sad — bup i tras!
Bez otkupa i bez nameti
bićemo zemlje gospodar slavni.
U Rusiji su sad Saveti
i Lenjin je — komesar glavni.
Druže!
Divota, sve se okreće!
Početak dobar baš je to bio.
Zamalo nisam umro od sreće.
Moj brat se u gaće umokrio.
Eh, babu li ti uz tarabu!
Pogledaj, golube, veselije!
Ja ću komunu kroz kasabu
prvi da krenem, što skorije.
Pron je Labuču, brata imao,
ko peti točak, seljak očajni:
pred teškoćama uvek je znao
da se pohvali, kukavac krajni.
Vidli ste takve junake vajne.
Na brbljanje ih sudba osudi.
Njemu su i dve bele kolajne
iz rata japanskog krasile grudi.
Muklo i glasa nekako pjana,
na pragu krčme nado bi dreknu:
— Slavnom junaku sa Laojana
pozajmite paricu neku ...
A posle, mrtav pjan bi uz buru,
i uzbudljivo, u ognju pravom,
o predatome Portarturu
slinio susedu svom nad glavom.
— Prijane! Peća! —
uz tugu kletu
drao se —
Teško mi... Ko pijan!... Ja?
Hrabrost moju na ovom svetu
samo Laojan jedini zna.
Takvi se vide, i u sve pletu.
Bez žuljeva im život je bio.
I eto, on je baš u Sovjetu,
a medalje je u sanduk skrio.
Al' ipak ista važna držanja,
ko neki sedi veteran,
pominjao je kraj čokanja
često Nerčinsk i Turuhan:
— Da, beše muka!
Al' mi — sve dalje!
Strah nas ipak ne moga da spreči, ...
............
I medalje, medalje, medalje
u svakoj su zvonile mu reči.
On je Prona jeo, kao crvi,
Pron mu majku psovo, ništa manje.
Pa ipak je on otišao prvi
da Snjeginim popiše imanje. 

Otmicu brzina prati zjelo:
— Daj! Posle sud, pa kako mu drago!
Ceo majur dognaše u selo,
gazdarice čak, i njino blago.
A mlinar...
......................
Moj stari vodeničar!
Gazdarice uze k sebi, kud bi:
Natero me prosto, dokoličar,
da po tuđoj i ja brljam sudbi.
Opet prošlost dohrlila pusta ...
Tad sam svu noć gledao sustalo
njena divna, uzbudljiva usta,
i od briga — iskrivljena malo.
Pamtim — tiho ona se je klela:
— Oprostite... Ne imadoh prava...
Ja sam muža bezumno volela.
Čim se setim... zaboli me glava...
Uvredih vas —
uvreda slučajna...
Naglim sudom smatram grešku ovu ...
Tu je bila i žalosna tajna,
koju strašću prestupničkom zovu.
Do jeseni,
da, sa mnom bi bili,
i znala bi' ja za sreću našu...
Posle bi me prosto ostavili,
kao neku ispijenu flašu.
I susrete... i ljubavnu hajku...
Morala sam sve da zanemarim...
Nisam htela da uvredim majku
s njenim strogim pogledima starim.

Al' ja tada okretoh na drugo,
gledajuć je okom ustreptalo.
Ukočeno njeno telo dugo
unazad se malo zaljuljalo.
— Je l'te, Ana,
da li vam je žalno,
što se kuća vaša razorila?
Al' nekako čudno i pečalno
svoj je pogled ona oborila.
.............
„Gle...
Već sviće? belina je veća!
Sjaj, ko žar je na snegu, i glogu...
Mene sve to na nešto podseća...
Ali našta?...
Pojmiti ne mogu...
Ah!... Da...
To je u detinjstvu bilo ...
Druga zora ... Ne jesenja, kleta...
Sedeli smo uz vratnica krilo ...
Imali smo po šesnaest leta“... 

Zatim, kad me nežno, delikatno,
pogledala, dok joj ruke streme,
reče tobož nekako nehatno:
— E, pa dobro...
Hajd'mo, već je vreme ...
.................
A uveče — odvede ih staza.
Kuda?
Ne znam kuda — o, da bruke!
Kroz ravnicu punu putokaza,
put ćeš naći bez ikakve muke. 

Događaje tadanje ne pamtiim,
nit Pron kako završi poslove.
Brzo se tad u Petrograd vratim
da razbijem i tugu i snove. 

                5
O, surovi, grozni dani ovi!
Ko će sve to i da opisuje!
Zar ne čuše i dvorski svodovi
kako vojnik gnusno majku psuje?
Eh, smelosti!
Cvet — u daljnjem viru!
Zar se zalud gejački gad ote,
da dvorištem grmi na klaviru
svim kravama tambovske fokstrote.
Za zob, krompir, i za hranu mnogu,
uzimo je seljak gramofon, —
balaveć cigare kozju nogu,
slušao je tango tamo on.
Grčeć novac zarađeni stari,
psujuć porez, sve što se nameće,
do ludila on misli o stvari
koja između nogu se okreće. 

A vreme je —
bujno odmicalo ...
Bez sreće je bivo težak gnevni.
U flašama ne istrule malo
"Kerenki" i para svakodnevni.
Gegula! Hranilac! Naše lane!
Zemlje, stoke, gazda ponositi,
za dve "katarinke" izgužvane
i da ga premlatiš dao bi ti. 

Dosta!
Našto smeh, reči, i zvona!
Al' ni plakat opet dužni nismo!
Danas mi je o sudbini Prona
vodeničar uputio pismo:
"Serguha moj! O, oči jedine!
Zdravo, dušo, i sad ko i prije!
Već šesta će godina da mine
a Krjuša te opet vidla nije.
Obraduj me!
De, tako ti boga!
Dopadni nam, čim proleće prođe! 

Ovde ima premnogo novoga,
al' u pismu — nezgodno mu dođe!
Narod je sad miran, a i ceste,
stišala se bura, nigde zvona.
Javljam ti da godine dvaeste
streljaše i Oglobljina Prona. 

Zemljo...
Ječe tvoja čuda glupa.
Verovao il' ne — um da stane —
Kad Denjikin stade da nastupa,
jedanput na Krjušane napane.
Tad i poče šala, komešanje,
ali takvo, da umreš od jeze.
Uz psovanje, škrgut i smejanje
poče sablja kozačka da veze.
Eto, tad su i žacnuli Prona,
Labuća se u slamu uvuko
i iziđe
čim ode kolona,
čim se odred kozački povuko.
Sada pijan i u beloj peni,
neumorno priča, gladeć bradu:
— Trebalo bi i orden crveni
za tu moju hrabrost da mi dadu!...
Oblaci su sasvim prošli crni...
Mada ne živimo — ko u loju,
ipak dođi, golube, navrni,
da olakšaš ti sudbinu moju..."

                 *
Opet na putu —
kroz dalji tmure.
Julsku noć je sumrak dotako.
Škripe promuklo čeze i jure,
kao nekada — isto onako.
Prilično dobar put, ja pratim
tiho tutnjanje, uz miris jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
Promiču crkve, vir zasvetluca,
krajevi sela i plot poneki.
I srce opet, ko nekad kuca,
ko što je kucalo dana daleki'. 

Opet na mlinu ...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Moj mlinar, ko nekad, da siđe s uma,
ne može stari ni da zine.
— Mili moj! Serguha! Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog, starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
Sergunj! Moj zlatni! Oči jedine!
...................
Ostario si već i sam ...
Imam za tebe jedan dar, sine,
i evo, odmah ću da ti dam.
— Kakav dar?
— Ne...
Pismo je došlo.
Ne žuri, sokole, pričekaj!... Da!
Dva meseca je gotovo prošlo
kako ga s pošte donesoh ja. 

Otvaram... čitam... Dabome, zna se!
Ko može drugi! Rukopis kriv...
I nemarno on vijuga se...
I žig londonski nekako siv...

"Živi ste? Baš sam od srca rada...
Živa sam, ko vi, al' duša ječi.
Tako se često ja sećam sada
bašte, vratnica i vaših reči.
Ja sam od vas ... vrlo daleko ...
Rusiju sada april obleće.
I plavičasta koprena meko
pokriva breze, jele i cveće. 

I sad, dok ja u svakom slovu,
izlivam svoju tugu i muke,
Vi i mlinar ste, možda, u lovu,
vrebate tetrebe il' neke šljuke.
Do pristaništa često odlazim
i, uz radost il' strah pakleni,
međ parobrodima katkad opazim,
i gledam sovjetski barjak crveni.
Tamo su čvrsto sad gnezdo svili.
Moj put je jasan, put moj znani...
Ali vi ste mi ko nekad mili,
ko otadžbina, i majski dani..."
................
Pismo, ko pismo.
Zalud, neimarski.
Nikad ne bih piso ja pisma ta.
Ko nekad ogrnut u plašt ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
pognuta ograda, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaest godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!" 

Daleki dragi dani nesveli!...
Nikad da mine ta slika i glas. 

Tih godina smo mi svi voleli,
ali su, bogme,
voleli i nas. 








Januara 1925, Batum

Sa ruskog Miodrag M. Pešić














A.      Voronskome             1 — Selo je, dakle, naše — Radovo, kuća, otprilike, dvesta. Svakom, ko mu se...