Epistola, Ersan Muhović

23

pismo sebi

šetao sam parkom

i razmišljao

od svih suprotnosti

najteže mi pada

individualnost

ako želim da je izgradim

potrebni su mi drugi

47

jedno pismo

počinje ovako

pismo koje sam napisao nije

posvećeno nikome osim tebi

dok jesi i postojiš

ko si ti nije važno

ko sam ja još manje znači onima

koji će pismo čitati posle tebe

jer pisma pišemo da ne bi napisali

ništa što ne treba da bude napisano

nikakvo praznoslovlje

i da ne nastane ništa što

ne treba pročitati

svaki čovek čuje različitu priču

dobro ispričanu ili dobro napisanu

svaki čovek čita pismo isto pismo

na različite načine

i da spalimo kao Paracelzus

sva pisma ovog sveta

opet bi ostao deo pisma kao

sveto pismo o svim pismima

koja su napisana i taj deo bi kao

palimsest bio kamen iz Rozete

pa bi naučili pisati pisma

na svim jezicima

387

pismo Borhesu

koje on neće pročitati

već postoji i nalazi se

u Biblioteci

na jednoj od polica među

svim hartijama i pismima

koja su napisana

i koja nisu napisana

i koja se još pišu

pismo se ne završava potpisom

pismo nema jedan trag pera

pismo sadrži potpise zato što se

svi potpisujemo

i svi ostavljamo žig i trag

i onaj koji piše

i onaj koji čita

takav trag nema ime

ima samo zapisano postojanje

i datum na papiru iznajmljivanja

(ili može stajati u pismu

pismo se potpisuje vremenom

u kojem je pronađeno kao

rukopis a onda prepisano

i ostavljeno na čuvanje)

kada pročitate pismo

vratite ga u jednu od

šestouglih odaja

postoji i četvrta tema u istoriji

književnosti

pesniče proze i prozaisto poezije

a to je tema o čoveku koji piše

pisma i kreira iluziju savršenog

romana i savršene poezije

u njima čitamo pisma

a pripovedanjem ugrađujemo u

svest likove i njihove sudbine

kao što od ruže ostaje samo miris

tako od nas ne ostaju naša imena

premda ih samo gola imamo

već od nas ostaju naše reči

koje će nas uzdići kao što je

mač Ahileja

ili lukavstvo Odiseja

u reci

neko može videti ogledalo

i videti mene (koji pišem)

sebe (kako čita)

tebe (kome će pisati)

kako pišemo pismo koje voda

nosi tok se ne završava jer kraja

nema i nema prostora u koji se

uvire pismo se vraća onome koji

piše ali pismo nije isto neko je

dopisao nove reči a kao da je

pismo jednom rukom pisano

ta reka protiče

ne menja se ali nova postaje

(Heraklit živ ne ostaje)

Homer je možda postojao

ali ako Homer nije postojala je

sigurno Homerova kći koja je

spevala Ilijadu i Odiseju ili su je

možda napisali El i Eloah koji

se potpisuju jednim potpisom

ti Borhes i ja bezimen

razgovaramo u pismu

koje nam neko piše

403

Tomas Bernhard piše

postojao je poštar koji ljudima

nije isporučivao pisma u kojima

je naslućivao tužne vesti

već ih je spaljivao

na kraju su ga uputili

u ludnicu Šernberg u kojoj

je neprestano raznosio pisma

drugim pacijentima

odmah po dolasku

u ludnicu rekao je

dajte mi uniformu poštara

da ne bih poludeo

Haifa, Danica Vukićević

Danas je stigla razglednica iz Haife

Veliki simetrični vrt

Zeleno mirno lišće

Bez ikoga

Lep vrt, iz dalekog grada

Ne postoji grad

Ne, ni razglednica

Reči koje je napisao prijatelj kuće - zubar

To je laž, broj jedan i broj dva

Zubar je laž, broj tri

Stigla je razglednica, jutros

Iz grada Haife

To je istina, to je sve što se desilo

Zubar je kupio razglednicu

Napisao reči za moju porodicu

Zalepio marku

Poklonio poštanskoj službenici ceo vrt

Ceo grad

Službenica je rekla: Zubar vam šalje

Vrt našega grada

Sada ja imam veliki vrt Haife

Ljubav posle ljubavi, Derek Volkot

Doći će vreme

Kada ćeš ushićeno

Pozdraviti samog sebe na ulazu

U sopstvenu kuću, u sopstvenom ogledalu

I osmehnućete se jedan drugom u znak dobrodošlice,

I reći, sedi tu. Jedi.

Ponovo ćeš voleti stranca koji je nekad bio ti.

Daj vina. Daj hleba. Daj svoje srce

Natrag, strancu koji te je voleo

Celog života, koga nisi primećivao

Zbog drugog, koji te zna po srcu.

Izvadi ljubavna pisma iz police za knjige,

Fotografije, beleške u trenucima očajanja,

Sastruži svoj lik sa ogledala.

Sedi. Gosti se svojim životom.

In Memoriam Derek Walcott

Preveo Nikola Živanović

Mizera, Miloš Crnjanski

Kao oko mrtvaca jednog
        sjaje oko našeg vrta bednog,
                                             fenjeri.
       Da l noć na tebe svile prospe?
       Jesi li se digla među gospe?
              Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
                      pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
                        što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
                       bogata i rasejana,
                       gde smeh vri?
                 O, nemoj da si topla, cvetna,
                 O, ne budi, ne budi sretna,
                        bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
                        ni knjige, ni pozorišta,
                                   ko učeni.
                  Kažeš li nekad, iznenada,
                  u dobrom društvu, još i sada,
                        na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli,
                                 po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
                     i lopovi, i bludnice,
                                bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
                                 bar ja i Ti.
       U srcu čujem grižu miša,
        a pada hladna, sitna kiša.
                  Gde si sad Ti?

Beč. U revoluciji. 1918.

Za studentesu, Idu Lotringer

Predvidljivo letovanje, Nenad Šaponja

Pozvaću te u nigde,
da ogledneš se i prepoznaš.
Razumećeš lako, zabunu da ti nisi ti,
da samo prikupljaš odsanjane ostatke
i da u jasnosti neviđenog,
vidljivo se nikad okupati neće.

Slatka smrt,

KOV, Vršac, 2012.

Nemir, Miroslav Krleža

Nemir je u čovjeku. Glasovi. Događaji. Boje. Dolaze pojave i prolaze kroz čovjeka u velikom gibanju, bruje zbivanja kao zvonjava. Čovjek je uznemiren trajno. I postoji duboko negdje u nama slika, zakopana, potopljena, kao ikona srebrom okovana, u zdencu. Ta slika tiha je kao svitanje na moru kada je sve sivo i kada se ne čuje ništa nego gdjegdje klokotanje vode. To je vrijeme šutnje,kada se čovjek pere od nemira i roni u tišinu.

Poezija, 

Oslobođenje, Sarajevo 1988.

Bura, Slađan Lipovec

bura drži
danima
bijeli se vrhovi
valova ljušte kao ispucale
krpice kože kao duge
slane sekunde bura
postojano stanjuje
otok
i dah
tamne krošnje borova oblikovane
matematičkom točnošću hvataju vjetrove
pretvarajući ih u duboke plave
šumove slične šumovima
krvotoka a mjesečevo se teško
tijelo diže i valja uzburkane vode
i u nama
i oko nas

Rijeke i mjesečine,

HDP, Durieux, Zagreb, 2007.

Kutija, Zvonko Maković

govorim kutiji: ti si lijepa kutija
ti imaš 6 stranica i mogu se s tobom igrati
ti si šutljiva kutija dok počivaš
u kuhinjskom kredencu
ti si oštrobrida kutija kada povlačim
prste po tvojim rubovima
ti si papirnata kutija ako su ti
stranice od papira
govorim kutiji: ti si moja kutija
i ti nisi moja kutija
ti imaš glatke i hrpave stranice
ti imaš 12 bridova ti si osmerokutna kutija
ti si vlažna kutija i ti si suha kutija
govorim kutiji: ti si nalik svijetu
jer je svijet izgrađen od kutija
ti si planeta jer planeta je u kutiji
govorim kutiji: ja sam kutija

Veliki predjeli, kratke sjene,

Meandar, Zagreb, 2000.

Na praznik, Lucija Stupica

Grad kao da je izumro, i ti ćeš ići,
da bi kao retka ptica trla svoja krila
na suncu. Kuda je nestalo, kuda sve,
pognućeš glavu, i onaj, ko bude seo pored,
čuće, kako su se slomili kapci.
Kuda je otišlo, kuda sve, šapnućeš
kroz kožu, i polako, samo slutnja
kroz prazničnu zamku, kroz oklevanje jezika,
kroz očekivanje da se mala nezadovoljstva
kao grafiti konačno, glasno, ispišu na zidove,
ispune buduće želje.
Danas je grad, i danas ga nema,
čuješ li kako saobraćajni znaci poput strela
probadaju prazninu, kako neko na putu povratka
brusi već utisnute tragove i par očiju
probada neku stranu zemlju.

Sa slovenačkog Ana Ristović

          Čelo na suncu,  Agora, Zrenjanin, 2008.

Autobiografski zapis vrškom svetlosnog zraka, Vojislav Karanović

Svetlost
prvog januarskog dana
1961. godine – a kažu
bio je lep, topao,
sunčan dan –
zavejala je moje
zenice, i od tada,
kroz svaki pokret,
pogled, reč
(izgovorenu ili
pisanu)
ja zapravo pokušavam
da razgrnem taj
nanos svetla,
da vidim ono što je
ispod nje, ono što
svetlost skriva:
toplo tkivo, materiju,
vrletne predele
tela, brzake krvi,
mada negde u dubini
osećam kako ona
ništa ne pokriva,
kako je svetlost
oduvek tu:
zlatna vejavica što
po samoj sebi veje.

Naše nebo

Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.