петак, 21. април 2017.

Epistola, Ersan Muhović




23


pismo sebi

šetao sam parkom
i razmišljao
od svih suprotnosti
najteže mi pada

individualnost

ako želim da je izgradim
potrebni su mi drugi


47


jedno pismo
počinje ovako

pismo koje sam napisao nije
posvećeno nikome osim tebi
dok jesi i postojiš
ko si ti nije važno
ko sam ja još manje znači onima
koji će pismo čitati posle tebe
jer pisma pišemo da ne bi napisali
ništa što ne treba da bude napisano
nikakvo praznoslovlje
i da ne nastane ništa što
ne treba pročitati

svaki čovek čuje različitu priču
dobro ispričanu ili dobro napisanu
svaki čovek čita pismo isto pismo
na različite načine

i da spalimo kao Paracelzus
sva pisma ovog sveta
opet bi ostao deo pisma kao
sveto pismo o svim pismima
koja su napisana i taj deo bi kao
palimsest bio kamen iz Rozete
pa bi naučili pisati pisma
na svim jezicima



387


pismo Borhesu
koje on neće pročitati
već postoji i nalazi se
u Biblioteci
na jednoj od polica među
svim hartijama i pismima
koja su napisana
i koja nisu napisana
i koja se još pišu

pismo se ne završava potpisom
pismo nema jedan trag pera
pismo sadrži potpise zato što se
svi potpisujemo
i svi ostavljamo žig i trag
i onaj koji piše
i onaj koji čita
takav trag nema ime
ima samo zapisano postojanje
i datum na papiru iznajmljivanja
(ili može stajati u pismu
pismo se potpisuje vremenom
u kojem je pronađeno kao
rukopis a onda prepisano
i ostavljeno na čuvanje)

kada pročitate pismo
vratite ga u jednu od
šestouglih odaja

postoji i četvrta tema u istoriji
književnosti
pesniče proze i prozaisto poezije
a to je tema o čoveku koji piše
pisma i kreira iluziju savršenog
romana i savršene poezije
u njima čitamo pisma
a pripovedanjem ugrađujemo u
svest likove i njihove sudbine

kao što od ruže ostaje samo miris
tako od nas ne ostaju naša imena
premda ih samo gola imamo
već od nas ostaju naše reči
koje će nas uzdići kao što je
mač Ahileja
ili lukavstvo Odiseja

u reci
neko može videti ogledalo
i videti mene (koji pišem)
sebe (kako čita)
tebe (kome će pisati)
kako pišemo pismo koje voda
nosi tok se ne završava jer kraja
nema i nema prostora u koji se
uvire pismo se vraća onome koji
piše ali pismo nije isto neko je
dopisao nove reči a kao da je
pismo jednom rukom pisano

ta reka protiče
ne menja se ali nova postaje
(Heraklit živ ne ostaje)

Homer je možda postojao
ali ako Homer nije postojala je
sigurno Homerova kći koja je
spevala Ilijadu i Odiseju ili su je
možda napisali El i Eloah koji
se potpisuju jednim potpisom

ti Borhes i ja bezimen
razgovaramo u pismu
koje nam neko piše


403

Tomas Bernhard piše
postojao je poštar koji ljudima
nije isporučivao pisma u kojima
je naslućivao tužne vesti
već ih je spaljivao

na kraju su ga uputili
u ludnicu Šernberg u kojoj
je neprestano raznosio pisma
drugim pacijentima

odmah po dolasku
u ludnicu rekao je
dajte mi uniformu poštara
da ne bih poludeo








23 pismo sebi šetao sam parkom i razmišljao od svih suprotnosti najteže mi pada individualnost ako želim d...

Haifa, Danica Vukićević



Danas je stigla razglednica iz Haife
Veliki simetrični vrt
Zeleno mirno lišće
Bez ikoga
Lep vrt, iz dalekog grada
Ne postoji grad
Ne, ni razglednica
Reči koje je napisao prijatelj kuće - zubar
To je laž, broj jedan i broj dva
Zubar je laž, broj tri
Stigla je razglednica, jutros
Iz grada Haife
To je istina, to je sve što se desilo
Zubar je kupio razglednicu
Napisao reči za moju porodicu
Zalepio marku
Poklonio poštanskoj službenici ceo vrt
Ceo grad
Službenica je rekla: Zubar vam šalje
Vrt našega grada
Sada ja imam veliki vrt Haife


Danas je stigla razglednica iz Haife Veliki simetrični vrt Zeleno mirno lišće Bez ikoga Lep vrt, iz dalekog grada Ne posto...

понедељак, 03. април 2017.

Ljubav posle ljubavi, Derek Volkot





Doći će vreme
Kada ćeš ushićeno
Pozdraviti samog sebe na ulazu
U sopstvenu kuću, u sopstvenom ogledalu
I osmehnućete se jedan drugom u znak dobrodošlice,

I reći, sedi tu. Jedi.
Ponovo ćeš voleti stranca koji je nekad bio ti.
Daj vina. Daj hleba. Daj svoje srce
Natrag, strancu koji te je voleo

Celog života, koga nisi primećivao
Zbog drugog, koji te zna po srcu.
Izvadi ljubavna pisma iz police za knjige,

Fotografije, beleške u trenucima očajanja,
Sastruži svoj lik sa ogledala.
Sedi. Gosti se svojim životom.



In Memoriam Derek Walcott

Preveo Nikola Živanović

Doći će vreme Kada ćeš ushićeno Pozdraviti samog sebe na ulazu U sopstvenu kuću, u sopstvenom ogledalu I osmehnućete se j...

Mizera, Miloš Crnjanski



Kao oko mrtvaca jednog
        sjaje oko našeg vrta bednog,
                                             fenjeri.
       Da l noć na tebe svile prospe?
       Jesi li se digla među gospe?
              Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
                      pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
                        što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
                       bogata i rasejana,
                       gde smeh vri?
                 O, nemoj da si topla, cvetna,
                 O, ne budi, ne budi sretna,
                        bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
                        ni knjige, ni pozorišta,
                                   ko učeni.
                  Kažeš li nekad, iznenada,
                  u dobrom društvu, još i sada,
                        na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli,
                                 po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
                     i lopovi, i bludnice,
                                bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
                                 bar ja i Ti.
       U srcu čujem grižu miša,
        a pada hladna, sitna kiša.
                  Gde si sad Ti?



Beč. U revoluciji. 1918.

Za studentesu, Idu Lotringer

Kao oko mrtvaca jednog         sjaje oko našeg vrta bednog,                                              fenjeri.        Da l noć ...

Predvidljivo letovanje, Nenad Šaponja



Pozvaću te u nigde,
da ogledneš se i prepoznaš.
Razumećeš lako, zabunu da ti nisi ti,
da samo prikupljaš odsanjane ostatke
i da u jasnosti neviđenog,
vidljivo se nikad okupati neće.



Slatka smrt,



KOV, Vršac, 2012.

Pozvaću te u nigde, da ogledneš se i prepoznaš. Razumećeš lako, zabunu da ti nisi ti, da samo prikupljaš odsanjane ostatke i da u...

Nemir, Miroslav Krleža



Nemir je u čovjeku. Glasovi. Događaji. Boje. Dolaze pojave i prolaze kroz čovjeka u velikom gibanju, bruje zbivanja kao zvonjava. Čovjek je uznemiren trajno. I postoji duboko negdje u nama slika, zakopana, potopljena, kao ikona srebrom okovana, u zdencu. Ta slika tiha je kao svitanje na moru kada je sve sivo i kada se ne čuje ništa nego gdjegdje klokotanje vode. To je vrijeme šutnje,kada se čovjek pere od nemira i roni u tišinu.






Poezija

Oslobođenje, Sarajevo 1988.

Nemir je u čovjeku. Glasovi. Događaji. Boje. Dolaze pojave i prolaze kroz čovjeka u velikom gibanju, bruje zbivanja kao zvonjava. Čov...

Bura, Slađan Lipovec



bura drži
danima

bijeli se vrhovi
valova ljušte kao ispucale
krpice kože kao duge
slane sekunde bura
postojano stanjuje
otok
i dah

tamne krošnje borova oblikovane
matematičkom točnošću hvataju vjetrove
pretvarajući ih u duboke plave
šumove slične šumovima
krvotoka a mjesečevo se teško
tijelo diže i valja uzburkane vode
i u nama
i oko nas



Rijeke i mjesečine,

HDP, Durieux, Zagreb, 2007.

bura drži danima bijeli se vrhovi valova ljušte kao ispucale krpice kože kao duge slane sekunde bura postojano stanjuje otok i ...

Kutija, Zvonko Maković



govorim kutiji: ti si lijepa kutija
ti imaš 6 stranica i mogu se s tobom igrati
ti si šutljiva kutija dok počivaš
u kuhinjskom kredencu
ti si oštrobrida kutija kada povlačim
prste po tvojim rubovima
ti si papirnata kutija ako su ti
stranice od papira

govorim kutiji: ti si moja kutija
i ti nisi moja kutija
ti imaš glatke i hrpave stranice
ti imaš 12 bridova ti si osmerokutna kutija
ti si vlažna kutija i ti si suha kutija

govorim kutiji: ti si nalik svijetu
jer je svijet izgrađen od kutija
ti si planeta jer planeta je u kutiji
govorim kutiji: ja sam kutija



Veliki predjeli, kratke sjene,

MeandarZagreb, 2000.

govorim kutiji: ti si lijepa kutija ti imaš 6 stranica i mogu se s tobom igrati ti si šutljiva kutija dok počivaš u kuhinjskom krede...

Na praznik, Lucija Stupica



Grad kao da je izumro, i ti ćeš ići,
da bi kao retka ptica trla svoja krila
na suncu. Kuda je nestalo, kuda sve,
pognućeš glavu, i onaj, ko bude seo pored,
čuće, kako su se slomili kapci.
Kuda je otišlo, kuda sve, šapnućeš
kroz kožu, i polako, samo slutnja
kroz prazničnu zamku, kroz oklevanje jezika,
kroz očekivanje da se mala nezadovoljstva
kao grafiti konačno, glasno, ispišu na zidove,
ispune buduće želje.
Danas je grad, i danas ga nema,
čuješ li kako saobraćajni znaci poput strela
probadaju prazninu, kako neko na putu povratka
brusi već utisnute tragove i par očiju
probada neku stranu zemlju.


Sa slovenačkog Ana Ristović

          Čelo na suncu,  Agora, Zrenjanin, 2008.

Grad kao da je izumro, i ti ćeš ići, da bi kao retka ptica trla svoja krila na suncu. Kuda je nestalo, kuda sve, pognućeš glavu, i o...

Autobiografski zapis vrškom svetlosnog zraka, Vojislav Karanović



Svetlost
prvog januarskog dana
1961. godine – a kažu
bio je lep, topao,
sunčan dan –

zavejala je moje
zenice, i od tada,
kroz svaki pokret,
pogled, reč
(izgovorenu ili
pisanu)

ja zapravo pokušavam
da razgrnem taj
nanos svetla,
da vidim ono što je
ispod nje, ono što
svetlost skriva:

toplo tkivo, materiju,
vrletne predele
tela, brzake krvi,

mada negde u dubini
osećam kako ona
ništa ne pokriva,
kako je svetlost
oduvek tu:

zlatna vejavica što
po samoj sebi veje.


Naše nebo

Zavod za udžbenike, Beograd, 2008. 


Svetlost prvog januarskog dana 1961. godine – a kažu bio je lep, topao, sunčan dan – zavejala je moje zenice, i od tada, kroz sv...