уторак, 28. фебруар 2017.

Razgovor sa Helderlinom, Eftim Kletnikov



Gde su nestali koraci
bogova i junaka?
Ponekad možemo još uvek prepoznati
tragove svetog:
iz pete nekog drevnog boga
diže se dorsko drvo
u čijoj krošnji kulja izvor
i sedi mlada žena
ispružena na suncu.

Ali samo za trenutak.
Nenaviknuta na njega,
naprsla je stopa svetog
i sad znamo
na kom je mestu zdravo i ushićeno
naše telo,
a na kom ranjeno
bez ruža i bez plamena.

Udara prazno talas u obalu
i povlači se.
Odavno je zaklopljena
Knjiga Postanja.
Nema vatre izvan nje.
Buđ razjeda
temelje carstva
i nepca bogova.

Nema ko da slavi.
Njiše se kao taman krik
Grančica lovora
iznad čela-ruševine
bogova i junaka.

Preveo s makedonskog Duško Novaković

Sarajevske Sveske 15-16

Gde su nestali koraci bogova i junaka? Ponekad možemo još uvek prepoznati tragove svetog: iz pete nekog drevnog boga diže se dorsko drvo ...

Euridika, Benei Žuža



Dušo, reci, koliko patnje možeš podneti?

A ti, drug mog duha, zbog koga sam se
gazeći tvrdu koru zemlje survala
tri puta dole u dubinu tame –
zbog mene koliko patnje možeš podneti?

Izbljuvana iz grotla sramote
iz beznadnog, užarenog peska
tvoga bespuća, srušila sam se
u gorko-slani vir uzburkanog mora

tvoja patnja me je poput mora preplavila

i bol i smrt su do kosti prodrli.
Nežna pesma, tihi potok frule da l’ će
povratak doneti? Jer tebe je moja
tamna smrt poput mora preplavila.

Da l’ ćeš me nazad dovesti? Živ do dna
pakla si tonuo da bi me snagom
tihe pesme izbavio, mene, koja
je u tebi živela, umrla i potonula

zbog mene koliko patnje možeš podneti?


Beney Zsuzsa

Prevod: Fehér Illés (Ileš Feher)

Izvornik i veb-stranica prevodioca Srebrni most

Dušo, reci, koliko patnje možeš podneti? A ti, drug mog duha, zbog koga sam se gazeći tvrdu koru zemlje survala tri puta dole u dub...

Ravnodušnost, Elvedin Nezirović




Rat je u mene usadio osjećanje ravnodušnosti
Prema svemu onom čemu se normalan svijet iščuđava.
Ovdje, na Gamla Stanu, među besprijekorno
Povučenim arhitektonskim linijama, ta
Ravnodušnost postoji kao svijest o ruševinama.
I zaista, ne mogu se oprijeti davno stečenoj navici da
U svakoj formi vidim sliku njenog uništenja.
Neodvojivom mi se, tako, od doživljaja arhitekture prikazuje
Misao o njenom rušenju, koja, zapravo, hoće reći kako
Svakoj rušiteljskoj namjerina putu stoji samo
Naivno uvjerenje arhitekte da je onoga trenutka
Kada dobije formu, njegova ideja konačna.


Rat je u mene usadio osjećanje ravnodušnosti Prema svemu onom čemu se normalan svijet iščuđava. Ovdje, na Gamla Stanu, među besprije...

Poezija, Milorad Pejić



BUĐENJE


U gluho doba noći probudi me
buncanje: glasovi iz tvoga sna.
Primirim se i slušam šta sanjaš.
Pomalo me je stid kao da otvaram
i čitam tuđa pisma.


USPOMENE


Kada se praznih šaka vraćaju iz pustinje
Gobi golovrati lešinari kljucaju i razvlače
kosti davno potrošenih strvina dok konačno
ne zavaraju glad.

U svakodnevnim danima dolazimo kući
umorni. Kao u filmu gluvonijemom nemamo
šta ispričati. Poput ukletih ptičurina iz pustinje
Gobi, slijećemo u parovima na lešine godina.
Prebiremo i čeprkamo po uspomenama,
dok se riječi konačno ne vrate.


TAJNA


Otkad mi povjeriše tajnu na čuvanje
sam sebe ne prepoznajem. Sam sebi
više ne vjerujem. Svaku riječ dugo
žvačem prije no što je izgovorim.

Noću budan spavam u strahu da ni tebi
kraj koje ležim tajnu u snu ne odam.
Ujutro, za kafom, mjerim te Kafkinim
pogledom. Jedino sa psom i s mačkama
ko čovjek razgovaram.

BUĐENJE U gluho doba noći probudi me buncanje: glasovi iz tvoga sna. Primirim se i slušam šta sanjaš. Pomalo me je stid kao da ...

петак, 24. фебруар 2017.

Tarih, Skender Kulenović



za Stari most u Mostaru


Rat il stoglav satrap il zmaj zemljotresa
sruše sve do zvijezda, i nebo se jada.
Ti miran i savit preko mrakobjesâ,
ljude i rijeku puštaš ušću nada.

Hoće da premosti tebe u svom svijetu
slikar opsjednuti, pa u posla pola
dođe mu da baci u rijeku paletu,
srdit sklapa štake – sve skelet i smola!

Mjesec novorođen kad krene da pređe
s ove međe nebu do one mu međe,
tvojim bijelim skokom htio bi da skoči.

Ja, tvoj neimar, kad skidahu ti skele,
zažmirih i pobjegoh od zamisli smjele.
Kad čuh glas, orosiše mrtve mi se oči.

za Stari most u Mostaru Rat il stoglav satrap il zmaj zemljotresa sruše sve do zvijezda, i nebo se jada. Ti miran i savit pre...

Pesak, Marija Šimoković



I


na podnevnoj jari kušamo ga bosi
reci gradi otok moru smišlja dine
pamćenje i razbor pesak sobom nosi
dok s mesecom deli oseke i plime
danu broji sate dobu ishod meri
znajuć naum zemlje i puteve voda
pticu za let sprema žrtvu ne da zveri
dete uči trku misao da hoda
kad potopa tutanj raskvasi nam koru
seni blede slaže ispod kvarcnog sloja
u lagume krečne poklon tvrdom moru
slike mrtvog sveta rašivenog kroja
od iskona budan svakoj stvari kalo
sebe sobom množi bez manjka bez viška
oko plodi svetlom snove ogledalom
za žetve peščane gnoji klijališta


II


pesak plodi školjku biser iz nje niče
upamćen krug a čelo mračno vrelo
na pragu je znanja ono mu već kliče
jedinac si pola od iznosa celog
a celost je slika šalje ti je kvazar
u snu zalud svojoj seni tražiš para
java nije varka s njom ne tvrdi Pazar
jer ključ je u pesku snovi su tek jara
nedeljivo dvojstvo treptaji u struku
i masovna scena na centralnoj plaži
tad pesma je s nama vodi nas za ruku
blagodarna muzi i božanskoj kaži
zanoće li dnevni zemne naše jeze
leptir se uznese ka svemirskom tresku
kud tad idu reči dela egzegeze
u vodi smo odsjaj besmrtni u pesku

I na podnevnoj jari kušamo ga bosi reci gradi otok moru smišlja dine pamćenje i razbor pesak sobom nosi dok s mesecom deli oseke ...

среда, 22. фебруар 2017.

Zadržavanje stanja, Kemal Mujčić Artnam



Polegnuo sam šumu i po zraku prosuo posoljeni
miris hrastovine. Potom sam stare lance
zamijenio novima i vezao obalu za more.
Ono što se odlučivalo od samoga početka, opet
je, kao fatamorgana, približavalo daljinu i na
valovima se prikazivalo tek tako samo, titravo,
svjetlucavo, bljeskavo, odozdo, odozgo, bočno,
povratno, sa svih strana, uvijek. Gdje je predah,
dobri vjetre? Tamo. U šapatu šume. Ući. Otići.
Uzeti novi svijet.

Polegnuo sam šumu i po zraku prosuo posoljeni miris hrastovine. Potom sam stare lance zamijenio novima i vezao obalu za more. Ono št...

Poezija, Marija Knežević



ANATOMSKI ČAS


Ćutim.
Praznina nema usta. Sama neutoljenost.
Svojstvo utrobe.
Ogluvelo je doba od buke njenih creva.
Ćutim i tim rečima slavim
odsustvo ljubavi.
Jer svaki tren je svečanost,
a vreme tek spomenik prolaznosti
.

Ćutimo.
Oni galame o zaverama i novom nameštaju.
Kupuju sobe. Pojačivače zvuka. Naoružavaju se.
Gađaju nas dahtanjem koje nikada nije bilo ljubavno.
Kupuju kupuju kupuju
najbrže letelice koje u sve kraćem roku
smanjuju planetu do glasine
o našem gubitništvu, o kraju sveta.
Ćutimo i tim rečima ispisujemo ovo poglavlje.
Jer samo beskrajna priča je priča,
a koja prizna svoj kraj to nije.


Ćutiš.
Posmatram kako ti raste kosa i vidim čin
promene
u revoluciji vlasi obojenih suncem.
Ne, nisi utihnula ljubavi.
Kupili su drvo samo zbog lista
sa tvojim zapisom da ga spalimo.
Jer samo što ne traži dokaz postoji,
spaseno od naše želje za trajanjem
.


ČARLI


(moj pas)
ima svog psa
(to sam ja).

ANATOMSKI ČAS Ćutim. Praznina nema usta. Sama neutoljenost. Svojstvo utrobe. Ogluvelo je doba od buke njenih creva. Ćutim i tim rečim...

уторак, 14. фебруар 2017.

Enciklopedija mrtvih, Risto Lazarov



Usred leta sručuju se
kiše, bujice.
Kvase sećanja, kupaju ih
kao što se rđa skida
sapunom sa kože sudbine.
Živima se uskraćuje
sećanje na mrtve:
ima da bude muk dok se priprema
najnovija Enciklopedija mrtvih.
Nju još za života sastavljaju mrtvi.

Ovo će biti Enciklopedija
u kojoj nema da bude opraštanja
- posebno ne za one koji su nosili
crvene ruže u reverima
i voleli slike Pikasa
(a koji je đavo njega terao
da bude član Partije?!)
I nema da bude svirača na gitari
jer su krvavi njihovi  prsti
umesto žica
dodirivali snove
sutrašnjeg dana.

Samo mrtvih ljudi,
mrtvo lišće,
mrtve knjige,
mrtvi oproštaj.

U ovoj Enciklopediji
uvrede će se smejati počasno,
a halapnjivi crvi prenosiće
čestitke mrtvima.
Neki novi enciklopedisti
hvaliće se da imaju srce
i da ono tikatara i za druge.
Prošireno srce
sa daljinskim upravljačem.

Ova Enciklopedija
mrtvih prepuna je
posečenog drveća
i izujedanih istina.
Novi enciklopedisti, naposle,
čim završe zadatak
od klasnog rukovodioca
potražiće nagradu
za odličan uspeh i primereno vladanje
a biće potrebno i opravdanje
za ono što su uradili
misleći da su još uvek živi
i da još uvek nešto delaju.

Ne žale se ti
novi  enciklopedisti što se muče
jer su priučeni enciklopedisti,
iako im oči okapavaju
od zurenja u prošlost
Njima uopšte ne pada na pamet
da stari enciklopedisti
nisu imali srca koja tikataraju za druge
ali, kao prvo i prvo – imali su mozgove.


                              Sa makedonskog autor

Usred leta sručuju se kiše, bujice. Kvase sećanja, kupaju ih kao što se rđa skida sapunom sa kože sudbine. Živima se uskraćuje se...

Poezija, Hart Krejn



MOST

8. ATLANTIDA


Kroz upletene niti sajli, lučna putanja
Naviše, menja pravac sa svetlom, jato struna, -
Napete milje mraka pa mesečevog sjanja
Seku prošaptan juriš, telepatiju žica.
U katalogu noći, samo čelik i granit –
Prozračne mreže – sjajna bez nota partitura –
Proročanski glasovi trepere zanjihani
I struje kao da je i bog pitanje struna...

Kroz tu užad na kojoj niže svaki svoj poziv
Luk u kom se sažima sve meškoljenje vode
Pod njim – Lavirint njenih usta povesti odziv
Lije ko da sve lađe mora kada ih zgode
Nedaće udružene poviču „Osiguraj
Ljubav da uz nju satkaš pesmu nam plovidbenu“
- Nepomičim odjekom žal se oglasi tmuran
Pa sedam okeana iz sna odgovore mu.

A dalje, ukoso duž blistavih greda
Nove oktave drže blizanci monoliti
Iza njih bledih mesec u nasleđe dva sveta
Sna dobija (O, Pesmo tih zasvođenih niti!) –
Kroz poplavljen kristalom prolaz olujne mreže
Nižu se bele ponad kruga od srebrnastih
Zaravni u kojima jarboli prave gnezda,
To potkrovlje vizije, zlatno kormilo zvezda.

Odjednom oči, poput promrzilh galebova,
Rasporene i gnane perajima od svetla
Kopaju put naviše lebdećim razbojima,
Koji oštricom svojih žila sa obe strane
Stišću sutra u juče – vezuju šifrovane
Spise vremena koje putnik nikad ne čita
Sem jednog, kroz lomače od ljubavi i smrti,
On traži bezvremeni smeh kopalja iz mita

Kao pozdrav, rastanci – uz visove planete
Cekinom okićene, pod šapatom trilion
Čekića Tir svetluca, hladnokrvno bez volje,
Eonima tišine zakucavanje Troje.
Ti uzvišen, Jasone! Pokrećeš sve uz poklič!
Ipak am stavljaš besnim i divljim vetrovima.
Od srebra pene brazda, bez premca zov paluba:
Eole! Ispucalih već u moreuzima.

Iz zaliva koji se razmotava, buka,
Uzvišena vizija plovidbe, ušteđene –
Mostu, što dižeš noć u ciklorami do vrha
Najdubljeg dana – Horu koji prevodiš vreme
U mnogostruki Glagol koji sunca bez kraja
I sinergija voda preinačuju, množe
Zauvek u bezbrojne slogove, - Psalm Kitaja!
O ljubavi, tvoj beli, primer koji sve prožme...!

Ostavili smo luku da visi usred noći
Fenjeri pristaništa pobegoše kad lađa
Krenu. Na kraju sati Pacifik ovde rađa
Žito – kroz prah i čelik zamuckuju nam oči.
Sve dok kružnu atulu, neospornu, bez kraja
Meditacije neba, talas što slaže teret
Na talas koji kleči, sa pobožnošću spaja –
S neumirućih žica, mlada strofa bez mere!

O čelična spoznajo čiji skok sponom tlači
To živahno stanište gde se vratiće se ševa
Čijim se lasom vežu pročišćeni pevači
U čauri što mnoge parove obuhvata –
Ti si treperenje zvezda, pastuvski šavovi
Poput orgulja s kojih zvuče poslednje stvari
Vid, zvuk i meso vodiš izvan carstva vremena
Kao što ljubav lako bez sumnje kormilari.

Nenadni bruj svetovnog svetla, Mit van vremena
Čiji je pad bez senke krajnji udarac smrti
Ti sa Rekom u grlu – levitiraš nad dugom
Kroz bistro prelivanje, tkaninu naših vena
Sa belim zidinama što se njišu na svetlu,
Slika grada hranjena suzama, obdarena
I opravdana jeca sa poljima u cvetu
U slatkoj muci kruži, oko svog zrelog plena.

O Zavete Božanstva, ti blistavi, ti večni,
Čiji slavopoj svežu hemiju pridružuje
Tom mističnom postanku i najvećem blaženstvu, –
Zauvek kroz blešteće sajle na našu radost,
I iz tvog belog grča izvire proročanstvo:
Zauvek kroz čelične uvojke piramida
Srebrnog ishoda, mladi naziv Božanstva
Uzleće pun života sa horom belih krila.

Seobe koje traže prazne uspomene,
Izumi što asfaltaltom srca hoće da kriju. –
Mostu, ljubavi, tek su neizrecive, neme
Taj najbelji cvet lako prašta tu istoriju,
Ti što ti je znan svaki odgovor, - Anemono, –
Dok ti latice gase sunca oko nas, stani –
Ti što svoju blistavost nasleđuješ od mene
Atlantido nek pevač tvoj putnik ne kasni.

Za tvoju Sveprisutnost, van vremena , kopljima
Krvavim od zvonjave zvezde što liči
Na krv večnosti. Orfejske strune, Falange zvezda,
Koje naglo istupe pa svoj poredak srede:
— Jedna pesma, plameni Most! Kitaj? Samilosti
Sada je puna trava, duge obruče stežu
Oko zmije i orla u lišću antifonski...?
Šapati u njihanju azura se razležu.


Harold Hart Crane

Sa engleskog Nikola Živanović


MOST 8. ATLANTIDA Kroz upletene niti sajli, lučna putanja Naviše, menja pravac sa svetlom, jato struna, - Napete milje mraka...

петак, 10. фебруар 2017.

Poezija, Ervin Jahić

    


Otac

Bijeli svijet zrije, u šaci ga držiš marno
Prijatelj si mu, očekivanja tvoja golema su

Otac, majka, mi s jedne strane
Sve ostalo – na drugoj strani

Tata je stražar, tata je vojnik, on ne spava
Mama je kuća prepuna svjetla

I tata je svijetao, tata je štit koji razmiče maglu
Otac je moja majka, majčica

Svijet je pun
Prolazi vrijeme, udah-izdah

Prolazi tata
Polazi na put

Dječak sam, otac sam
Valja mi na put

Za ocem svojim
Da ga nađem


Majka

Majka je vladarica odabrana za stolom
Prije svijeta

Iz čiste ljubavi
Čuvarica sirotih činjenica djetinjstva

Ona je palma, ona je osvit i blagi lahor
Ona je vučjak u svim ratovima

Ona je to rebro vjenčano zemljom
Vidik moj, dah, oko

Ona je otac moj
Glazba moga bića

Otac je moje biće
Imate li oca, dijete ste

Nemate li ga, imate ga puno
U svakom slovu, u tramvaju, po svu noć

Po cio dana, u sebi, iznad sebe, pokraj sebe
Uzduž i poprijeko

Otac vas gleda i čeka
Čeka jesen kad dolazite

I ljeto kad dolazite
Sve te puste dane

Koji zapadnu u šutnju
Nekad u nemar i galamu s CD-a

Nekad u ritual obljetnica
Dodirujete se nelagodno

Nelagoda je otac
I ti si nelagoda, znaš to

A tako bih rado u ocu bio
Zaspao u ocu, tonuo u njega

Kao u ocean vrenja
Drhtao s ocem

Prostro se pod nožem
Umjesto njega

Dao mu sve od oca u sebi
Dao majci oca u metalnu zimu

Dosita da ga se nagleda
I ja da se šuljam

I sestra moja, i brat
Pod hrastom

Što izrasta nasred kuhinje
Majka je moj otac

Otac je zefir
U majčinim očima







     Otac Bijeli svijet zrije, u šaci ga držiš marno Prijatelj si mu, očekivanja tvoja golema su Otac, majka, mi s jedne ...

Uludag, Nazim Hikmet



ULUDAĞ


Yedi yıldır Uludağ’la göz göze bakışıp dururuz.
Ne o kımıldanır yerinden,
ne de ben,
lakin birbirimizi yakından tanırız.
Gerçekten yaşayan her şey gibi gülmesini ve kızmasını bilir.
Bazan,
hele kışın,hele geceleri,
hele rüzgar kıbleden estiği zaman,
karlı senaberlikleri,yaylaları, donmuş gölleriyle
uykusunun içinde şöyle bir kıpırdanır.
Ve orda, en yukarda, en tepede oturan keşiş,
uzun sakalı darmadağın
ve etekleri savrularak
rüzgarın önünde haykıra haykıra iner ovaya
Sonra, bazan,
hele Mayısta şafak vakitleri,
masmavi, uçsuz bucaksız,koskocaman,
hür ve bahtiyar
yepyeni bir dünya gibi yükselir.
Sonra bazan, gün olur.
Gazoz şişelerindeki resimlerine benzer.
Ve ben anlarım ki, görmediğim otelinde
kayakçı bayanlar kanyak içerek
kayakçı baylarla dalga geçmekteler.
Ve gün olur,
şalvarı sarı pırpıt bezinden , kara kaşlı dağlılarından biri
Mukaddes Mülkiyetin mihrabında kesip komşusunu
misafir gelir bize,
71’inci koğuşta on beş yıl yatmaya


ULUDAG



Sedam je godina kako se ja i Uludag
                                     gledamo oči u oči.
Ja sam, kao i pre, daleko od njega.
I on je
            od mene daleko.
Pa opet smo jedan drugog upoznali dobro.
On se smeje i ljuti kao da je živ.
Naročito noću, naročito zimi
i kad je vetar s juga.
Jezera čempresne šume, snažne livade
odjednom se trgnu u snu
i monah
dugačke, razbarušene brade
sa samog vrha planine
gonjen vetrom krene naniže.
Ponekad,
a naročito u maju o osvitu
plavkasta se sreća svetli na gori.
Gora se uzdiže kao novi svet
Slobodan, ogroman svet.
Ponekad
Gora liči na etiketu za vino
Na kojoj je i nacrtana.
Znam da skijačice ljušte
konjak izjutra
u hotelu
                             kojeg ne vidim odavde
i sa skijačima
                             započinju flert.
A dešava se i da crnovođeg žitelja gore
u žutim krpama šalvara
zakolje prvi sused mu
zbog njegovog svetačkog obeležja
i pošalju ga zatim k nama
u 71. ćeliju na 15 godina.


Sa ruskog Radoslav Pajković


ULUDAG


Već sedma godina
nas dvojica, Uludag i ja,
gledamo se netremice.
Nijednu reč ne izustismo,
S mesta se ne pomerismo,
Pa ipak smo bliski znanci.
On ume da se smeje
i da se ljuti –
kao da je živo biće.

Ponekad,
najčešće u zimskim noćima,
ili čim vetar s juga nađe,
Uludag se trgne iz sna.
Trgnu se
           njegove jele pod snegom,
           njegove humke,
           ledena jezera...
I onda – šta se događa
tamo, na samom njegovom vrhu...
kaluđer dugobradi,
kome vetar skutove širi,
odjednom se baca dole,
                                                       vapijući,
a vetar njemu za leđima fijuče.
Kadšto,
               u majskim danima naročito,
čim svane,
Uludag, sav u plavetnilu,
ogroman je,
srećan,
slobodan.
Tada se on uznosi
kao novi
           blistavi svet...    
A ponekad
                        sličan je onim snimcima
                   korišćenim za etikete
                   boca sa kiselom vodom.
I ja znam
da negde, u hotelu,
                                koji mi nije na domaku vida,
smučarke
ispijaju konjake
i koketuju sa smučarima...

Jednoga dana to će se dogoditi.
Neki gorštak s Uludaga,
čovek sa crnim veđama,
u pantalonama od grubog žutog platna,
susedu će život prekratiti nožem,
budući da je lična svojina – svetinja...
Pa će doći – da nam bude gost,
da odleži petnaest godina
u sobi broj sedamdeset jedan.                                 

                                     
                   Sa ruskog Lav Zaharov


ULUDAĞ


Sedam godina se Uludağ i ja gledamo oči u oči.
Niti se on pomjera sa mjesta,
niti ja,
premda se izbliza poznajemo.
Zaista, poput svega živog, on se zna smijati i ljutiti.
Nekada,
naročito zimi, naročito noćima,
a naročito kada vjetar puhne iz nepoznatog,
njegovi snježni vrhovi, padine, sa svojim zaleđenim jezerima
tako se trgnu u snu.
I tamo, na najvišem vrhu, monah što na brdu sjedi,
duge, razbarušene brade
razbacujući skute svoje
pred vjetrom vičući spušta se u polje.
Zatim, ponekad,
a naročito u majskim zorama,
uzdiže se poput jednog sasvim novog svijeta
potpuno plavog, pustog, ogromnog,
slobodnog i sretnog.
Zatim, ponekad, bude dana
kada liči na slike sa flaša mineralne vode.
I ja shvatam da u hotelu kojeg ne vidim
skijašice gospođe, ispijajući konjak,
teraju šegu sa gospodom skijašima.
I dođe dan
kada jedan od gorštaka crnih obrva, u šalvarama od grubog žutog beza,
u srcu Svete zemlje ubije svoga komšiju
i dođe nam u goste,
u ćeliju broj 71. da odleži petnaest godina.

                            
Sa turskog Avdija Salković



Nâzım Hikmet Ran
Velika pesma nade
Bagdala, Kruševac

Zar ti je malo što si pesnik
KZ Petar Kočić, Beograd, 1974.

Sent 31-32, Novi Pazar, 2014.


ULUDA Ğ Yedi yıldır Uludağ’la göz göze bakışıp dururuz. Ne o kımıldanır yerinden, ne de ben, lakin birbirimizi yakından ...

понедељак, 06. фебруар 2017.

Podrum, Ciril Zlobec



Velika kocka tame
široki, stameni temelj kuće,
      uzak
al’ nikad premali prostor
za jesenju radost njiva
     i loze
sa jakim, sjajnim ključem
što se nikad ne ostavlja u vratima
u strahu od sopstvene gladi,
       i stidu
od pakosti suseda,
       podrume,
tajanstvena kocko tame,
po tvojoj niskoj tavanici,
po širokim plohama
zidova bez prozora,
sa upaljenom svećom usred podneva,
strašnom igrom senki
prizivah strah u srce,
koje se u toj areni hrabrosti,
u toj jezivoj kocki tame,
teško prilagođavalo
muškim godinama našeg detinjstva.


                        Sa slovenačkog Aleksandra Njeguš

                        Kras, Nolit, Beograd 1977.

Velika kocka tame široki, stameni temelj kuće,       uzak al’ nikad premali prostor za jesenju radost njiva      i loze ...