недеља, 16. јул 2017.

Litvanske pesme, Johanes Bobrovski



Noću, s okom zveri, ja sam
grm, preko dana drvo,
u podnevnoj sam senci voda,
i pod suncem trava.

Ili, u sumrak
crkva na bregu, gde najdraži
izlazi i ulazi, jedan beli
sveštenik, i pesme peva.

Celim ga svetom
volim, mesečev zrak
ću biti na vratima,
oko kuće u mraku smrča.

Preleteću jednom
s rečima ptice u poznu
godinu, kada njeno srce,
zrnce od grada, pobeli.



                       
Johannes Bobrowski
Sa nemačkog Zlatko Krasni
Antologija savremene nemačke poezije

Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad, 1989.

No ću, s okom zveri, ja sam grm, preko dana drvo, u podnevnoj sam senci voda, i pod suncem trava. Ili, u sumrak crkva na ...

Poezija, Penti Sarikoski



*
Kad svane, vidim ono što znam: sila,
koju sistem ne iskoristi
postaje sila koja će izmijeniti sistem.
Gledam neumorno.
I ne žalim.



*
Završen je televizijski program.
Ljudi odlaze na spavanje.
Kuća preko puta utonuće uskoro u mrak.
Osjećam da je neko negdje na jugu u ovom trenutku
shvatio da je sve svršeno.
On je van sebe; stavlja lonac na peć i dugo sjedi
bez ikakvog pokreta.
Ne znam osjećam li ikakvu simpatiju za njega.
Nije mi to sasvim jasno.


*
Bogat bogataša voli
a siromah siromaška mrzi.
Napolju dječija graja
i trka po dvorištu.
Ne ljuti se
što sam tužan:
ne mogu da izgovorim grubu riječ
ali ni nježnu.



Pentti Saarikoski
Sa finskog Osman Đikić
Savremena finska poezija
Prosveta,
Beograd, 1986



* Kad svane, vidim ono što znam: sila, koju sistem ne iskoristi postaje sila koja će izmijeniti sistem. Gledam neumorno. I ...

четвртак, 13. јул 2017.

Sećanje na jedan broj, Ginter Ajh



Sedam milja dalje,
sedam zagrljaja,
nadvijen nad završnim računima
i tabelama šahovskog turnira.

Sedam ulica kraj aerodroma,
sedam svećnjaka dalje,
takse u konzulatu,
kupovina gorkog piva.

Sedam paketa dalje,
sedam iščekivanja
pisama sto
menjaju svet,
sedam kvaka prekasno.




Günter Eich
Sa nemačkog Zlatko Krasni
Antologija savremene nemačke poezije
Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad, 1989.

Sedam milja dalje, sedam zagrljaja, nadvijen nad završnim ra čunima i tabelama šahovskog turnira. Sedam ulica kraj aerodrom...

Mora, Abdulah Sidran



Šta to radiš sine?

Sanjam, majko. Sanjam, majko, kako pjevam,
a ti me pitaš, u mom snu: šta to
činiš, sinko?

O čemu, u snu, pjevaš, sine?

Pjevam, majko, kako sam imao kuću.
A sad nemam kuće. O tome pjevam, majko.

Kako sam, majko, imao glas, i jezik svoj imao.
A sad ni glasa, ni jezika nemam.


Glasom, koga nemam, u jeziku, koga nemam,
o ku
ći, koju nemam, ja pjevam pjesmu, majko.

Šta to radiš sine? Sanjam, majko. Sanjam, majko, kako pjevam, a ti me pitaš, u mom snu: šta to činiš, sinko? O čemu, u snu, ...

среда, 12. јул 2017.

Pogled kroz zimski prozor, Peter Huhel



Vrbe oko kojih obleću pahuljice,
metla što mete maglu.
Drvo i nesreća
rastu preko noći.
Merim ih
krivuljom temperature.

Ko to tamo ide bez svetla,
i bez usta,
i vuče po ledu
klupko od gvožđa?

Vračevi šume,
lisice s lošim zubima
sede po strani u mraku
i zure u vatru.




Peter Huchel
Sa nemačkog Zlatko Krasni
Antologija savremene nemačke poezije

Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad, 1989.

Vrbe oko kojih oble ću pahuljice, metla što mete maglu. Drvo i nesre ća rastu preko no ći. Merim ih krivuljom temperature. ...

Afrička usmena poezija



KAD BOG STVORI

U vrijeme kad bog sve stvori
On stvori sunce.

I sunce se rađa, umire i vraća.
On stvori mjesec.

I mjesec se rađa, umire i vraća.
On stvori zvijezde.

I zvijezde se rađaju, umiru i vraćaju.
On stvori čovjeka.

I čovjek se rađa, umire i više ne vraća.




PJESMA O MUŽU

Uvijek kad izlazim na granicu sela
i vidim kamen
ili stablo u daljini
pomislim
to je moj muž.




Prevela Biserka Cvjetičanin
Sačuvaj moje riječi,
Izbor iz afričke usmene poezije
Bagdala, Kruševac



KAD BOG STVORI U vrijeme kad bog sve stvori On stvori sunce. I sunce se rađa, umire i vraća. On stvori mjesec. I mjesec...

уторак, 11. јул 2017.

Naše nezrelosti, Marko Kragović


Jedina kajsija pala je u pepeo

Ko još hrani prastaro drveće
Ostacima vatre
Upita ljutito neko od sveznajućih

I danas ja im objašnjavam
Uzalud
I svakim danom
Po jedan irvas na finskim obalama
Umre od njihove ruke

323 mrtva irvasa leže na mojoj duši
A ja im i dalje govorim

Možda je ipak došlo vreme
Da se zaćuti
I da sneg
Obavi svoje

Jedina kajsija pala je u pepeo Ko još hrani prastaro drveće Ostacima vatre Upita ljutito neko od sveznajućih I danas ja im ...

Poezija, Fernando Pesoa



PRVOBITNI GREH

Ah, ko će napisati istoriju onoga što je moglo biti?
Biće to, ako je neko napiše,
Jedina prava istorija čovečanstva.

Ono što jeste je samo stvarni svet, nismo mi, samo svet,
Mi smo ono što nije, i tu leži istina.

Ja sam onaj koji nisam uspeo da budem.
Svi smo oni za koje smo pretpostavljali da smo.
Naša stvarnost je ono što nikad ne postižemo.

Šta biva sa tom našom istinom – san na prozoru detinjstva?
Šta biva s tom našom sigurnošću – namera na stolu za kasnije?

Razmišljam, glave pognute među isprepletene ruke
Nad visokim utvrđenjem balkona,
Dok sedim u ćošku na stolici, posle večere.

Šta je s mojom stvarnošću kad samo imam život?
Šta je sa mnom, kada sam samo onaj kakav postojim?

Koliko sam Cezara bio!

U duši, i sa pomalo istine;
U mašti, i pomalo opravdano;
U mislima, s ponekim pravom –
Bože! Bože! Bože moj! –
Koliko sam Cezara bio!
Koliko sam Cezara bio!
Koliko sam Cezara bio!





Fernando Pessoa
Prevela Jelena Žugić
Izabrane pesme Alvara de Kampuša
Beograd 2016.




XLII

Drumom su prošla poštanska kola, i iščezla u daljini,
A drum nije postao time ni lepši ni ružniji.
Isto važi za sve što čovek na svetu čini.
Ne oduzimamo ništa nit išta dodajemo; prolazimo i zaborave na nas;
A sunce se svakog dana uvek javi u pravi čas.



XLIII

Radije let ptice, koja prođe i ne ostavlja trag,
Nego prolazak zveri, što ostaje na tlu zapisan.
Ptica proleti i ode u zaborav, i tako mora da bude.
A životinja, tamo gde više nije, te zato ničemu ne služi,
Pokazuje da je nekad tu bila, a to ničemu ne služi.

Sećanje je izneveravanje Prirode,
Jer Priroda od juče nije Priroda.
Ono što je bilo nije ništa, a pamtiti znači ne videti.

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaznosti!





Fernando Pessoa
Prevela Jasmina Nešković
Večiti kalendar,
Pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša


PRVOBITNI GREH Ah, ko će napisati istoriju onoga što je moglo biti? Biće to, ako je neko napiše, Jedina prava istorija čoveča...

Pljus, Jusuf Kasam



Pod vrelim suncem
počiva jezero, mirno i tiho.
Plavo nebo nastanilo se usred vode,
strane odražavaju zelenilo
prošarano žutim i crvenim,
crvenim i ljubičastim.
Voda, nebo, rastinje,
sadrže sklad i mir.
Pljus!
I sve se silno uzburka,
slike se izobličuju,
uzmičući pred brzim nabiranjem vode,
naborima koncentričnim,
naborima bezbrojnim,
što svi bježe od rane.
Vrijeme prolazi,
nabori nestaju,
sve poprimi stari oblik
i opet se pojavljuje jezerce
glatko i mirno.
A kamen!
Kamen zauvijek ostaje na dnu.



Yusuf O. Kassam
Prevela Nada Švob-Đokić
Savremena poezija Kenije, Tanzanije i Ugande
Bagdala, Kruševac


Pod vrelim suncem počiva jezero, mirno i tiho. Plavo nebo nastanilo se usred vode, strane odražavaju zelenilo prošarano žutim...

Poezija, Norman Makejg


CRVENI IZVOR, HARIS

Crveni izvor je iščezao.
Pre trideset godina punio sam kante iz njega
blistavim čankom i spuštao
list paprati u svaku
da ni kap vode ne pobegne
iz svog drmusavog zatvora.

Gde je to oko vode nekad
žmirkalo iz zemlje
sad stoji siva kuća
ispunjena glasovima.

Kuća je čvrsta. Ali
ništa neće zadržati decu
u njenom srećnom zatvoru
da se rasprše u tuđinu, dok
kuća konačno ne ostane prazna –
jedan presušeli izvor
povrh drugog.




VOĐA LJUDI

Kad se obraćao desetini hiljada,
lica su radila automatski,
bio je ispunjen, uznesen, nadahnut
ambicijom i ljubavlju
za svoje zemljake – ukoliko,
razume se,
nisu nespojivi s ljubavlju i ambicijom
koju je osećao za sebe.
Nijedna žrtva nije bila prevelika.
Ni genocid. Ni krvoproliće.
Bio je tako ponesen plemenitošću
svoje vizije da mu oči behu
prirodno zamagljene.

Kako je mogao znati
da se besmisleno lice gomile
razbilo, kad je završio, u deset hiljada parčića –
osim što je,
kad ode kući,
zaticao hladan čaj, prostu
ženu, smrdljivog psa?





Norman MacCaig
Sa engleskog Dušan Puvačić
Izveštaj plemenu
Arhipelag, Beograd 2008.






CRVENI IZVOR, HARIS Crveni izvor je iščezao. Pre trideset godina punio sam kante iz njega blistavim čankom i spuštao list pap...

недеља, 09. јул 2017.

Poezija, Muhamed Abdagić


TETRIJEB

Pjesnici vode porijeklo
od tetrijeba

Jer tetrijeb kad pjeva
zaturi glavu unazad
zažmuri
i sav se preda pjesmi
i ništa ne zna za drugo
niti oka otvara
niti hoće da zna


I tada ga je najlakše
ubiti




VJEŠANJE

Šta je to vješanje?
Imamo djelimično
i imamo potpuno vješanje

Djelimično je kad obješeni dijelom tijela
visi
a dijelom se naslanja na tle

i imamo
potpuno
kad obješeni
slobodno
visi



ROB

Kupio sam na trgu
roba
i poklonio mu slobodu

Ali on nije umio da se kreće
bez lanaca
i potražio je drugog gospodara
koji mu je ponovo nabio
negve na noge
i to ga je umirilo

TETRIJEB Pjesnici vode porijeklo od tetrijeba Jer tetrijeb kad pjeva zaturi glavu unazad zažmuri i sav se preda pjesmi i ništa n...

Mora, Huan Ramon Himenes


Osećam da je moj brod
udario, ispod, na dnu,
u nešto grdno!
I ništa
se ne zbiva.
Ništa! Tišina... Talasi...
Ništa se ne zbiva;
ili se već zbilo sve,
i već sam, spokojan, u novom.




Juan Ramón Jiménes
Prevela Nadežda Zarubica - Milekić
Ja nisam ja

RAD, Beograd 1977.

Osećam da je moj brod udario, ispod, na dnu, u nešto grdno! I ništa se ne zbiva. Ništa! Tišina... Talasi... Ništa se ne zbi...

петак, 07. јул 2017.

Nevidljivi ljudi, Eskimska pesma



Postoji jedno pleme nevidljivih ljudi
koji se oko nas kreću kao senke – jeste li ih osetili?
Imaju tela poput naših i žive baš kao i mi,
upotrebljavaju isto oružje i oruđe.
Ponekad možete da vidite njihove tragove na snegu
pa čak i njihove iglue
ali nikada nevidljive ljude.
Oni jedino mogu da se vide kada umiru
jer tek onda postaju vidljivi.
Desilo se jednom da se jedna žena iz roda ljudi
udala za jednog čoveka iz roda nevidljivih ljudi.
U svakom slučaju on je bio dobar muž:
Odlazio je u lov i odnosio joj hranu,
Osim toga mogli su da se razgovaraju među sobom kao
svaki drugi par.
Ali žena nije mogla da podnese pomisao
da ne zna kako čovek za koga se udala izgleda.
Jednog dana kada su oboje bili kod kuće
toliko ju je obuzela znatiželja da ga vidi
da je nožem potegla prema onom mestu na kome je
znala da sedi.
I želja joj se ispunila:
Pred očima joj se stvorio lep mladić koji pade na pod.
Bio je hladan i mrtav, bilo je kasno
shvatila je šta je šta je uradila,
isplakala je sopstvenu dušu
Kada su nevidljivi ljudi čuli o ovom ubistvu
izišli su iz svojih iglua da se osvete.
Moglo se videti kako im strele lete kroz vazduhi
i kako im lukovi zapinju dok odapinju strele.
Ljudi su stajali beznadežno
jer nisu znali šta da rade i kako da se bore
zato što nisu mogli da vide svoje napadače.
Ali nevidljivi ljudi su imali svoj propis časti
što im je zabranjivao da napadaju protivnike
koji nisu mogli da se brane,
te tako nisu odapinjali strele
i ništa se nije desilo: bitke uopšte nije bilo
i svako se vratio svom svakodnevnom poslu.





Sa engleskog Ivana Milankov
Izvornik: Jerome Rothemberg, Shaking the Pamkin, 
New York 1972.


Postoji jedno pleme nevidljivih ljudi koji se oko nas kreću kao senke – jeste li ih osetili? Imaju tela poput naših i žive baš kao i...

Odgovor para mnogih vredan, Adam Puslojić




Recite mi ime jednog dobrog čoveka.
Čekaću ovde tri dana, ako vam to treba.
Uzeću godišnji odmor zbog vašeg odgovora.
Vaš odgovor para vredi.
Ćutite.
Vaše je ćutanje nadaleko znano. Ono je
deo istorije. Deo vas. Ono je
vaša glava. Vaša je lobanja kavez
za divlju zver
ćutanja.
            A mogli ste reći bilo čije
ime.
            Čak i moje.
                               A dobra su imena
onih
koji ne postoje.





Idem smrti na podšišivanje
Prosveta, Beograd 1972.



Recite mi ime jednog dobrog čoveka. Čekaću ovde tri dana, ako vam to treba. Uze ću godišnji odmor zbog vašeg odgovora. Vaš odg...

уторак, 04. јул 2017.

Priča o ocu, Toni Hogland



Evo još jedne priče o kojoj često razmišljam:
priča o ocu

koji se, posle sahrane svog sina samoubice,
vraća kući i spaljuje sve fotografije tog mrtvog dečaka;

kako stoji kraj roštilja u stražnjem dvorištu
i ubacuje slike u vatru; posmatra bledi dim
što se uzdiže i nestaje u vlažnom nebu Misisipija.

Svestan da stoji na ivici neke ogromne granice,
nesvestan da sebično grabi sav bol.

Kako su samo tiha predgrađa sredinom popodneva
kad jedan čovek uništava dokaze
udišući hemiju zapaljenih polaroid snimaka,

zagledan u krošnje ponad trošne ograde
koje kao da se podižu i klimaju s razumevanjem.

Kasnije će biti iznenađen
gnevom svoje porodice:

supruga skriva lice rukama,
ćerka ga zasipa pogrdama,

-          ali sada, siguran je u svoj čin; sada je
poput čoveka koji uništava neku religiju,
ili zaseca stablo u korenu –

i svaki put stignem tačno na vreme
da vidim kako otac parčetom zarđale žice

gura poslednju fotografiju dečaka
u narandžasti deo plamena:

lice postaje smeđe, uspomena se rastače.

Nije u pitanju apsurdna logika oca;
niti žalost za useknutom mladošću;

već drevna inteligencija bola
kojoj se divim:

kako se u njemu komeša poput dima;

kako tačno zna šta treba da uradi ljudskim bićima
da bi u njima ostao zauvek.





Tony Hoagland
Sa engleskog Alen Bešić
Nemoj reći nikome
Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani
Kraljevo, 2015.


Evo još jedne priče o kojoj često razmišljam: priča o ocu koji se, posle sahrane svog sina samoubice, vraća kući i spaljuje s...