четвртак, 09. новембар 2017.

SILAZAK, Dejan Aleksić




Dečačka vera u to da sam rođen
Za velika dela, javljala mi se
U opsadama naivnih nadahnuća.

Umeo sam da siđem u sebe poput
Arheologa koji pali šibicu u hladnoj
Grobnici zaboravljenog kralja.

A dole, umesto sna i zlata -  samo stari vergl
Što u beskraj ponavlja veselu melodiju
Pod prozorom mlade stidljive grbavice.

Nisu je, siroticu, zvali na njeno
Sopstveno venčanje, pa joj ostaje samo
Da veze monograme na štirkanim maramicama.

Od toga su joj prsti hladni i beli,
A uzdah drevniji od soli. Uostalom,
Šta ima da traži na toj skarednoj gozbi

Gde se nazdravlja ljubavi na davno mrtvim
Jezicima i pije poslednje vino sveta,
Kupljeno zlatom iz opljačkanih grobnica.


U dobar čas

IMAM IDEJU, Kraljevo 2016

Dečačka vera u to da sam rođen Za velika dela, javljala mi se U opsadama naivnih nadahnuća. Umeo sam da siđem u sebe poput ...

Stara japanska poezija



Moja ljubav i ne zna
ni kuda bi,
ni šta bi.
Misli mi dosežu
do susreta, ne dalje.
                      
                            (Micune)
   


Antologija stare japanske poezije
Ne pali još svetiljku
Prometej, Novi Sad


Moja ljubav i ne zna ni kuda bi, ni šta bi. Misli mi dosežu do susreta, ne dalje.                                        ...

недеља, 05. новембар 2017.

SADA SMO NA OSTRVIMA, Jasmina Topić





Sada smo na ostrvima, osvajamo suprotstavljene sever i jug,
ako nam blaženstvo vrlih duša isklizne
kroz tek iskapljene čaše, da barem jedno može da kaže:
Postoji ravnoteža između teške i mutne glave
što raste u život iza bilo koje granice.
Zdravicama da maskiramo nerazumevanja, jer sleduju,
i buduće ostrvske vlage -

učiti iznova mudre izreke.

Držim vetar i miris skorog leda, dok mašeš suncem,
nemarno, fotografskim snimkom s rajske plaže.
Svako u skladu sa preostalim godinama,
a u glavi, u tim glavama, ne sasvim jasna slika,
nego mnoštvo putokaza.

Razgovaramo duše za sitna zadovoljstva, jer čemu nas život
još uvek s lakoćom uči, a da ne meri skorim gubicima!

Tim ulicama, popločanim,
da li tamnim i crvenim od severnjačkog kamena,
ili uglančanim do nestajanja, bleska osunčanog juga;
sigurno se korača u ono što već nije novost s tržnica.
Govornici nemaju šta da kažu više na pomen naših imena.
Novi vidici, a s njima i iskušenja;
i nema tu filozofije, sem nedostatka nužnog dodira -
kada strast tela postane strast za sve drugo. I druge.

Učiti iznova omiljene stihove.

I šta da poručujemo u još nenapisanim pismima,
u saznanjima zasovanim na povremenim
nedostajanjima,
kada se ponovo susretnemo, u ravnici zemlje
što nas je spojila, prepoznala nam namene;

a sada lutamo, novi i tuđi,
na različitim ostrvima.

KC Novog Sada, 2016




Sada smo na ostrvima, osvajamo suprotstavljene sever i jug, ako nam blaženstvo vrlih duša isklizne kroz tek iskapljene čaše,...

NOŽ, Marjan Čakarević





Ruka poseže za nožem
i zaseca u tkivo.

Tada šiknu krv.

Ko celim telom
doživi bol,
ulazi u slobodnu zonu:

sebi se može obraćati
kako želi,
svakome sme u lice da kaže
istinu.

Ko celim telom doživi
bol,
blagosilja posle ruku
i nož.


Tkiva
 Povelja, Kraljevo, 2016



Ruka poseže za nožem i zaseca u tkivo. Tada šiknu krv. Ko celim telom doživi bol, ulazi u slobodnu zonu: sebi s...

четвртак, 02. новембар 2017.

Poezija, Rebeka Cilović



Strašno
Povikaše (brkate) žene
Stana je usmrtila (muža)
Radojka
Dok je spavao sa flašom
Pokraj glave

Stiskale su žene usta
Da im se ne vide zubi
Očima su davale znak
Da je vrijeme za marame

Stani su ruke bile krvave
Milicija je došla
Odvela je

Bruka
Počeše da se udaraju žene po koljenima
Ode Stana gologlava


Album za prognane
Bijelo Polje 2017.



Strašno Povikaše (brkate) žene Stana je usmrtila (muža) Radojka Dok je spavao sa flašom Pokraj glave Stiskale su žene u...

JUČE U SUNČANO POPODNE, Hajner Miler



Dok sam se vozio kroz Berlin mrtvi grad
Vrativši se iz nekakvog inostranstva
Prvi put osjetih potrebu
Da iskopam svoju ženu iz groba
(dvije pune lopate lično sam bacio na nju)
Da provjerim šta je od nje ostalo
Kosti koje nikada nisam vidio
Držati njenu lobanju u ruci
Da bih sebi predstavio to što joj beše lice
Iza maski što nosila ih je kroz
Berlin mrtvi grad i druge gradove
Kada lobanja još beše ogrnuta mesom
Nisam zadovoljio tu potrebu
Zbog straha od policije i ogovaranja prijatelja



Heiner Müller
Sa nemačkog Dragoslav Dedović
Ja sam anđeo očajanja

Beograd

Dok sam se vozio kroz Berlin mrtvi grad Vrativši se iz nekakvog inostranstva Prvi put osjetih potrebu Da iskopam svoju ženu iz ...

уторак, 24. октобар 2017.

MAGLA U LONDONU, Tahere Saferzade




magla je rodom iz Londona
a sjeta rodom iz mene
zimi, turisti najprije vide maglu
a potom
zoološki vrt
pa londonski toranj

tijekom večeri kad se vraćam u svoju sobu u Earl’s Courtu
baršunasta maglena cesta
grebe sjećanje u mojim koracima
teturajući, naletim na Prijavni ured
gdje uprkos golemoj ljubavi prema sunčanim kolonijama
moje ime izgovaraju nepravilno...

Londonđani žive s maglom
i na suncu
ljubakaju se
dok hodaš po postaji metroa,
dok čekaš liniju zaobilaznice u svojim očima,
čuješ kako ljudi razgovaraju:
kako je lijep sunčan dan, zar nije?
pogledaš prema gore i vidiš –

strop ti pritišće glavu...


Sa persijskog Ebtehaj Navaey

SENT 32-33

magla je rodom iz Londona a sjeta rodom iz mene zimi, turisti najprije vide maglu a potom zoološki vrt pa londonski toran...

VERMER, Tomas Transtremer




Ne postoji bezbedan svet... Tik za zidom počinje
galama
kafane otpočinju
s cerekanjem i svađama, redenicima zuba,
suzama, zvonjavom zvona,
tu je i ćaknuti Šura, glasnik smrti pred kim se
svako trese ko prut.

Velika eksplozija i topot spasilaca čuje se kad je
već dockan
brodovi se šepure usidreni, novac sklizne u džep
pogrešne osobe
zahtev se na zahtev plasti
zev cvetova crvenih u znoju ratnih opomena.

Odatle, pa ravno kroz zid, u svetli atelje
u trenut što će stotinu godina nadživeti.
slika koja se zove „Čas muzike“
ili „Žena u plavom čita pismo“ –
ona je u osmom mesecu, dva srca kucaju u njoj.
Pozadi, na zidu, okačena smežurana mapa:
Terra Incognita.

Primiri dah... Nešto plavo pričvršćeno je
patentima za stolice.
Zlatni ekserčići tapeta u nečuvenoj brzini
naglo se zaustaviše
kao da odvajkada behu baš ta nepomičnost.

U ušima burla il’ dubina il’ visina.
To je pritisak s druge strane zida
kako bi svaka tvar izbledela,
a samo kičica postala izvesna.

Bolan je prolazak kroz zidove, zdravlje se
narušava pritom,
ali ovo je neophodno.
Svet je jedan. Ali zidovi...
I zid je deo tebe –
bio svestan toga ili ne, tako je za sve,
izuzev male dece. Za njih, zid ne postoji.

Prečisto nebo iskošeno prema zidu.
Nalik onom što se moli praznini.
A praznina okreće svoje lice nama
i šapće:
„Nisam prazna, ja sam otvorena“.


Tomas Tranströmer
Sa švedskog Moma Dimić
FORMULE PUTOVANJA

KOV 2011.

Ne postoji bezbedan svet... Tik za zidom počinje galama kafane otpočinju s cerekanjem i svađama, redenicima zuba, suzama, z...

уторак, 17. октобар 2017.

GAVRAN, Novica Tadić





Dok sam umoran spavao
u praznom kupeu,
neko je ušao
i džepove mi pretražio.

Kako ništa nije našao
sem novinskih isečaka
i zgužvanih papirića,
imao je vremena da ih
pregleda, i da na jednom
napiše:

„Sledeći put,
ako ništa ne nađem,
od džigerica otkidam.“



Tu sam, u tami

Arhipelag, Beograd, 2011.

Dok sam umoran spavao u praznom kupeu, neko je ušao i džepove mi pretražio. Kako ništa nije našao sem novinskih ise ...

ZID I MRAK, Milan Đorđević





Zazidan sam
Sa svih strana.

Bezdan sam i led,
Negledan i sam.

Niti jedan
Nije moj dan.

Nem sam
I nemam san.

Ne znam kako,
Kako da srušim zid?

Nikako, nikako,
Jer ja sam zid.

Ja sam pomorandža
Što puni se mrakom.


                                      Crna pomorandža

                                    Rad, Beograd, 2004.

Zazidan sam Sa svih strana. Bezdan sam i led, Negledan i sam. Niti jedan Nije moj dan. Nem sam I nemam san. ...

петак, 13. октобар 2017.

Poezija, Euženio de Andrade


ADAGIO

Jesen je to –
kad trune plod
zaboravljen u lišću.
Kad voda izvire,
neznano gde,
slučajna i hladna
i zalud teče.



NEODLOŽNO

Neodložna je ljubav.
Neodložna na moru lađa.

Neodložno da se zatru reči neke,
svirepost, mržnja i samoća,
izvesne jadikovke, mačevi mnogi.

Neodložno da se izmisli radost,
umnože poljupci, žetve,
neodložno da se otkriju reke,
ruže i vedra jutra.

Na ramena tišine pada i svetlost
nečista što bol zadaje.
neodložna je ljubav,
neodložno da se traje.



I

Napravi ključ, sasvim mali,
uđi u kuću.
Pristani na nežnost, smiluj se
krhkoj tvari od koje su sazdani
snovi i ptice.

Prizovi vatru, vedrinu, muziku
bokova u hodu.
Nemoj reći kamen, kaži prozor.
Nemoj biti kao senka.

Kaži čovek, kaži dete, kaži zvezda.
Ponavljaj slogove
u kojima je svetlost srećna i dugo traje.

Ponovo kaži: čovek, žena, dete.
Reči gde se lepota podmlađuje.




                                                              Eugénio de Andrade
Sa portugalskog Jasmina Nešković
Rukopis zemlje

KOV

ADAGIO Jesen je to – kad trune plod zaboravljen u lišću. Kad voda izvire, neznano gde, slučajna i hladna i zalud teče. ...

Poezija, Saša Radojčić

 


KAMERNA MUZIKA


stari su znali znanje. u njihovim
padovima, više no pridizanju,
odzvanjalo je mnoštvo. što je bilo
za slavu, slavilo se bez obzira
na žrtve. ponekad su i žrtve
slavljene. ponekad je muzika
dosezala do boga. nije se moglo
isteći zatajno, da ne vidi niko
(kap po kap). a mi, govorim bez ubeđenja
da me slede, nećemo svirati
u velikom orkestru. našem zvuku
su potrebne granice, zidovi ove sobe,
koža ovog tela. reči jednog jezika.



TRAKTAT O SUZI


jutro je jutro, grad je grad.
stvari su ono što jesu. govorim
o zvuku sirene vatrogasnih kola.

o sjaju čeličnih delova.
o mirisu ruže u vazi na stolu.
i kažem "ruža", i kažem "sto",

ne misleći na ime niti na suštine
skrivene iza stvari. posmatram suzu
koja se suši na obrazu dečaka.

kamičak u bašti. drvored. jutro, kako
prekoračuje kuću s dvorišne strane
i ćutke odlazi niz ulicu.



 

 

DRŽEĆI SE ONOGA ŠTO NIJE


ovde se uzdizala trešnja jakih grana
na koje su se pentrale devojke, ne sasvim lepe,
bez stida se smejući svojim glatkim kolenima.

stablo posekosmo zimus, u vedar dan, bučni
i crveni u licu od mraza i pijanstva,
grubo se šaleći, iz hladne zemlje iščupasmo panj.

znam da ti, dok s novim letom druga stabla zru,
teško odvraćaš pogled od knjiga, ne daš taj
sporni mir, ali preni se i ipak smotri -

pticu koja kruži nad onom bivšom krošnjom
i svija u njoj svoje imaginarno gnezdo,
kao i nas što se baškarimo u zamišljenom hladu

i kao da čujemo lakom smeh devojaka.



 

MOJ SIN ČITA


i ne primećuje
kako sunce smenjuje višednevnu kišu,
kako vazduh postaje topao i težak,

kako proleće uzmiče pred letom,

moj sin čita i ne primećuje
metež, ne vidi nikoga, ništa ne vidi,
ni pčelu koja mu je sletela na koleno,

ni oca mog koji sedi kraj unuka,
zamišljen u neku svoju misao,
zagledan u neku svoju nepostojeću tačku,

moj sin, trag moje duše, čita,
i ne primećuje ni zvuke ni mirise,
ni promene boja na običnim stvarima,

ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,
jer znam: on čita i život će proći kraj njega
kao što evo prolazi kraj mene,

koji sam proživeo više knjiga no dana,

moj sin čita i ne tiču ga se godišnja doba,
mršti se, zadubljen u putovanje,
i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,

kaže mi kao da odgovara na moje pitanje,
kaže mi glasnim i mirnim glasom,
i ne dižući pogled sa slova, žedan sam, tata,

tako sam žedan.



  KAMERNA MUZIKA stari su znali znanje. u njihovim padovima, više no pridizanju, odzvanjalo je mnoštvo. što je bilo za slav...