понедељак, 30. април 2018.

Poezija, Enes Halilović
















DVADESET ZLOČINA

                                                               Ležanje na jajima traje normalno 21 dan.
                                                               Wikipedia, Domaća kokoš


Aristotel. O njemu danas mislim.
On je rekao: Mi smo ono što uzastopno činimo. Perfekcija,
dakle, nije djelo; ona je navika.
Imao je sklonost da opiše stvari i događaje.
Opisao je retoriku, poetiku, metafiziku, logiku, ali
opisao je i šta se dešava unutar jajeta.
Kako u jajetu od zametka nastaje pile? Zapitao se
jednog dana i tog istog dana je nalegao dvije kvočke.
Pratio je šta se dešava u jajima.
Svakog dana otvarao je po jedno jaje
i opisivao svaki stadijum nerođenog pileta.
U tu svrhu, dvadeset dana je morao slomiti po jedno jaje,
zaustaviti po jedan život.
Kriv je.
Aristotel. O njemu danas mislim.
Imao je sklonost da opiše stvari i događaje.
On nikad nije rekao: budi nevin i bićeš neznalica.





IZNUTRA

Izvan teži da vidi šta je
iznutra – svjedok mi je crv u jabuci.
Kiša bi da pokvasi
unutrašnjost kabanice. Koža se predstavlja
kao pokazatelj unutrašnjih oboljenja.
Riječ oponaša značenje. U naru živi narod.
Okolni vazduh želi biti vazduh u lopti.
Krv prosuta u klanici zavidi onoj krvi koja teče
u klaničkom radniku.
Košpica u trešnji je plemkinja,
ali čim je ispljuneš postane nepotrebna.
Niko nije sačuvao sjećanja iz majčine utrobe. To je
neoboriv dokaz. Nešto se time može dokazati,
ali ne znam šta.






P.S.

Bila dva
istomišljenika.
Prvi je posumnjao u drugog.
Drugi
je posumnjao  u sebe.
Taj drugi,
to sam ja.



DVADESET ZLOČINA                                                                Ležanje na jajima traje ...

Poezija, Miroslav Kirin









POEZIJA

     Žena koja je voljela čitati debele romane
revno ih je čitala sve dok nije nabasala na
roman od sedamsto sedamdeset i sedam stranica.
Kad je npokon čitanje privela kraju, zapitala se:
                Zar je to sve? Što sad?
Na La Padreri jedan je radnik u podne
Stao izvlačiti uže iz dubine zračnjaka zgrade.
Vukao ga je, vukao, izvlačio, namotavao uže.
I kad je pored njegovih nogu napokon pao
Zadnji namotaj užeta (na kojemu, treba li to uopće reći,
Nije bilo ničega), rekao je:
                Zar je to sve? Što sad?





BOLNA TEMA POEZIJE

Istrgnuta stranica u knjizi poezije
Više mi od bilo čega govori o poeziji.
O čemu govore preostale stranice?




KAO DA JE TO JAPANSKA REČENICA

Mogućnost da voda postane okomita
Mogućnost da vjetar puše okomito
Mogućnost da se hoda okomito
Mogućnost da se grad prostire okomito
Mogućnost da se ravnica pruža okomito
Mogućnost da se knjige čitaju okomito
Mogućnost da rukovanje postane okomito
Mogućnost da plivanje postane okomito
Mogućnost da izlaženje iz vode bude okomito
Mogućnost da okomito opet bude vodoravno




DOGODI SE A DA NE ZNAMO

Evo kamena.
Evo i vjetra.
Hoće li, hoće li,
Kamen pomaknuti,
Voljeli bismo znati.







                Zenzancije,
                Vuković & Runjić
Zagreb, 2013.








POEZIJA      Ž ena koja je voljela č itati debele romane revno ih je čitala sve dok nije nabasala na roman o...

Poezija, Dejan Ilić









Seti se uvek najgoreg što ti
se desilo, seti se uvek najtežeg
dana u svom životu.
Ne postoji stvar lekovitija,
korisnija, stvar koja te više
čini čovekom. Pa onda
nastavi dalje, pogleda uprtog
u daljinu, videćeš kako se
prostor odmotava pred tobom
kako se stvari pomeraju
I prave ti mesto
Da bi ti prošao.







Dolina Plistos
Povelja

Seti se uvek najgoreg što ti se desilo, seti se uvek najtežeg dana u svom životu. Ne postoji stvar lekovitija, kor...

IN MEMORIAM, Borislav Radović


 









MITSKA PRIČA

U ono doba kad su tkači
mitova vukli mitske niti,
osnov behu oblik i način
glagola imati i biti.

Onda bi vukli mitske niti
i na sva usta i sva zvona
slavili pohod u zabiti
raznih zmajeva i grifona.

Na sva su usta i sva zvona
naročito hvalili pretke,
tek potom borbe oko trona,
otmice, preljube i spletke.

Posebno su hvalili pretke,
unoseći u mitske sveske
podvige opasne i retke,
odgovore jasne i reske.

uneli bi u mitske sveske
nešto prljavog mitskog rublja;
nikad, međutim, bez nebeske
podrške ni bez rodoljublja.

S nešto prljavog mitskog rublja,
znali su u to doba tkači
mitova, priča nije dublja
ali daleko duže znači.







POGLED IZ DVORIŠTA

Stare su kajsije već gotove. S proleća
olistaće jedva još koja grana.
Ne budu li ruže uskoro orezane,
sneg će ih polomiti u korenu.
Žute novine se na vetru pletu kao
pas u noge... U toplim krajevima
vode se ratovi; ponegde padne vlada.
A ovde treba pronaći grabulje,
pokupiti lišće i malterom zaliti
pukotine oko kuće, pre kiša.









SHVATANJE O DRVETU

Ti, koji gledaš drvo kako raste
Ili ponire
U okomitome počinku,
I koji živiš tu dvogubu sliku
Nesvršenu u njenom razdiranju,
Hoćeš li umeti
Da ne budeš ni mučenik ni krvnik,
Samo posrednik, kao i to drvo,
Između mraka i svetlosti, svega
Što jesi i što nikad nećeš biti,
Hoćeš li moći da sačuvaš, jednom
Kad ustreba i sam da se iskupiš,
Svu svoju ljubav za taj praznik uglja?







ŽAR-PTICA

Beše čas izvan naših slamnih kuća
i šešira (da plane požar više),
beše položaj nekog bivšeg srca
što na metvicu i rasap miriše,

kad poželesmo i kad ugledasmo
veliku pticu sletelu na pismo
našeg dlana, na skupocene reči:
nahranismo je tako i ubismo.





KINESKI PASTIŠ

Bilo bi to ovde još najbolje rešenje:
postati nevidljiv u majskom predvečerju.
Proći kroz plesače i sesti na terasi.
Ne klimati glavom, ne smešiti se nikom.
Piti štogod hladno, sa dosta mehurića
što bi svetlucali diskretno u praznini.
Koji put otići na pišanje i uzgred
venecijanskom se rugati ogledalu.
Baciti ispravu i ključ sa žutom kruškom.
Nemati pregradu u vratarevoj loži.
I nikuda više ne tragati za sobom
srećno izgubljenim u mlakoj pomrčini.



PRED BIBLIOTEKOM

Pred bibliotekom u septembarsko popodne
dvoje su se mladih prošetali i stali
pod omanji jasen, u hlad. Na pola reči,
on hitnu neku cmu svesku:
Uzvitla se ptičje u jasenovu krošnju
pa slete, a za njom i jedna suva grana.
On diže tu granu u nagnu njom da tuče
otrovnicu svesku na travi, od sveg srca.
Nema šta, čist madijski obred;
lice ne odaje da li se ipak šali.
Da li je povez, tvrdi povez,
presvlake možda odveć crne
za njegove oči, pod koricama krio
njen dnevnik s dva-tri podatka o kome drugom;
da li beleške s kojima su
neki ispit danas polagali ili pali?
Ili je bila kakva knjiga,
stvar dušu dala za lomače
koje pucketahu u pradavna vremena
kad su im očevi još kvasili pelene;
ako baš mora takva igra —
slatka igra, šta li — da ima miris dima?






NOŽ IZ DRUGE RUKE


                En un cajón hay un puñal..
                H.L. Borges, EL PUÑAL


Na stolu mi leži nož svinutih kanija,
pokrivenih plitkom, već izlizanom šarom
s dve sitne karike za nošenje o pasu.
Kupljen negde na Han Haliliju,
one zime u Kairu;
ne bogzna šta, anadolski rad.
Kad mi stigne pošta, zbog kakvog časopisa,
obično se mašim i noža, pa izvlačim
sečivo svilasto i usko, mlečnobelo:
liznu li krv?
Ikada otkako je sakovano,
krvcu, - zapitam se dok rasecam tabake.
Beše li pri ruci, na mah, i štogod drugo;
A ne tek ovako, stvar korisna u kući?







  MITSKA PRIČA U ono doba kad su tkači mitova vukli mitske niti, osnov behu oblik i način glagola imati i ...

недеља, 29. април 2018.

Post mark Iran, Nebojša Lapčević


















                                                      



Čitam ti iz  lobanje
pronađene u persijskim pustinjama,
čitam pesak što veje kao sneg
iz tvojih  prozora s vrha Damavanda,
iz vinjeta sumerskih pisama
gde čitava biblioteka staje
u jednoj četici peska.
Iz  te drevne memorijske kartice
nepročitani redovi stoje
kao netaknute gole nimfe,
nepregledni dućani s ćilimima
nadstrešnice pod kojim senke
minareta ćute i  piju šerbet,
listiće čaja i đumbira žvaće mati
što doziva svoje bludne kćeri...

Ovde valja zastati
i reći nešto s porukom:
,,Zagonetka ne rešava,
naš život, O, Hafize,
rešenje je samo varka
i obmana naklapanja“.











                                                        Čitam ti iz  lobanje pronađene u per...

Dug i lijep život, Marija Dragnić









dug i lijep život...

uvijek postoji trenutak odluke.
čini mi se da sam jednom
odabrao stranu,
zavjetovao se
na dugi niz pobjeda.

potom se ogledalo otvorilo
pred prodorom moje šake
primajući je lako, kao voda.

zgrabio sam grudvu svjetlosti
koja još od djetinjstva
odbija da mi padne na glavu.

uz samo tri zvjerska ugriza
u utrobu sam smjestio
detektor
za one koje Bog voli.

kroz uzburkanu površinu stakla
buljio sam u svoje lijepo,
sjenom izobličeno lice.
voli? za one koje bira.

pisaću kratke pjesme
da bih vježbao preciznost.
pisaću duge pjesme
da održim kondiciju.

samo u pjesmama pisaću pisma
svojim ljubavnicama usnulim
uvijek daleko od središta borbe
za život ili život.

u udobnoj izvijesnosti
njihovih toplih skrovišta
svijet će se lako otkrivati
kao šuma.

biću uvijek budan, spreman.
za neophodan odmor
izgradiću pravu kuću.

oženiću se, i priznaću jednom
da sam to zaista učinio iz ljubavi,
u vrijeme naivnosti i entuzijazma.

tako ću se kvalifikovati
za redovnog profesora
na Univerzitetu Prolaznosti,
ali odbiću mjesto
šefa katedre za cinizam.
uporno ću odbijati mjesto.

neću biti ni egzorcista
prevelike nježnosti-
raznosiću paketiće pažnje,
po pozivu.

po pozivu,
odlaziću iznova u istu goru
i uvijek korak dalje
nego u prethodnoj ekspediciji.

tapšaće me po ramenu pred put,
i nestrpljivo čekati da se vratim
iz novoosvojene teritorije
sa opiljcima opsidijana
koje ću dijeliti kao karbonado,
dokaz da ovakvih kao ja
ima malo,
da sam čvrst i čvršći
i još sposoban
da apsorbujem svjetlost.

a tamo, u šumi,
neće mi umaći brze sjenke,
mjesečevom rukom vješto izvedene
nove konture poznatih zvijeri.

nosiću maskirno odijelo-
biću prerušen u pokretnu metu,
u meso i lovinu.
čekaću da me konačno proguta
dostojno čudovište
koje ću, zatim, razoriti iznutra.

neću čekati ništa.
nešto ću usput izvijesno razoriti.

na površini ogledala
koncentrični krugovi
igrali su još tren
za mojom povučenom rukom
da bi se tiho umirili u jednoj tački
koja se odmah stopila
sa ostatkom slike.

nije bilo nikakvog znaka,
nije bilo buke, ni krša
da najave godine nesreće.
i odlučio sam. 
(tada?)
imaću






dug i lijep život... uvijek postoji trenutak odluke. čini mi se da sam jednom odabrao stranu, zavjetovao se na d...

Poezija, Đuzepe Ungareti








AGONIJA


Umreti kao ševe zaluđene
opsenama

Ili kao prepelica
preletev more
što mre u prvim šipražjima
jer ne želi
više da poleti

Ali ne živeti u tugovankama
kao štiglic oslepeli





ZATRPANA LUKA


U nju ulazi pesnik
i na svetlost izlazi sa svojim pesmama

koje rasipa

Od te poezije
ostaje mi
samo jedno ništa
sa nedosežnom tajnom

                      Mariano, 29.jun 1916.







BDENJE


Cele noći
skljokan ukraj
jednog druga
razmrskanog
čija usta škrgutava
u pun mesec zjape
a navala krvi
iz njegovih ruku
prodire
u moj muk
pisao sam
pisma puna ljubavi

Još nikada
nisam tako
za život vezan bio


                      Ćima Kvatro, 23. decembra 1915.






NA POČINKU


Ko će me pratiti kroz polja

Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi

Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja

Planine se protežu
kroz ljubičastu izmaglicu
i lelujaju s nebesima

A gore na lakom svodu
čarolija se rasula

Padam u sebe

Smrkavam se u svom leglu


                          Versa, 27. aprila 1916.






BRAĆA

Iz koje ste pukovnije
braćo?

Reč drhturi
u noći

List tek napupio

U vazduhu što se grči
nehotičan gnev
čoveka što se suočio
sa svojom
trošnošću

Braćo


                  Mariano, 15.jula 1916.






SLABAŠNI SAM STVOR

Kao taj kam
sa svetog Mikelea
tako studen
tako hrapav
tako ispošten
tako tvrd
tako posve
beživotan

Kao taj kam
i plač je moj
koji ne vidite

Smrt se
snosi
življenjem

                        Valonćelo di Ćima Kvatro, 5.avgusta 1916.






U POLUSNU

Skolila me silovita noć

Vazduh je izrešetan
kao čipka
plotunima iz pušaka
a ljudi su sabijeni
u rovove
kao puževi u kućice

I meni se čini
da mnoštvo
zamorenih klesara
nabija kaldrmu
od vulkanskog kamena
po mojim drumovima
i da ih čujem
ne videći ih
u polusnu

                    Valonćelo di Ćima Kvatro, 6. avgusta 1916.






SKRUŠENOST

Sa svojom glađu vučjom
telo svoje kao u ovčice
polako iskrećem na bok

Jer ja sam
kao trošna barka
i kao pohotan okean

                         Lokvica, 28. septembra 1916.






SAN MARTINO DEL KARSO

Od ovih kuća
ostalo je tek
nekoliko patrljaka
od duvara

Iz tolikih kuća
bliskih srcu mom
niko živ
nije pretekao

Ali u srcu
nijedan krst ne nedostaje

A moje srce je
zemlja najrazorenija

                      Valoćelo del Albero Izolato, 27.avgusta 1916.






ČEŽNJA

Kad
noć se belasa svitajna
u premaleće
i uretko
poneko promine

Nad Parizom se gusne
tmurna boja
plača

Na uglu
mosta
promatram
neizmerno ćutanje
neke devojke
vitkostruke

Naši
jadi
spajaju se

I kao da su minuli
ostajemo

                 Lokvica, 28. septembra 1916.








Giuseppe Ungaretti
Sa francuskog Milan Komnenić
Osećanje vremena, BIGZ, Beograd, 1975.








AGONIJA Umreti kao ševe zaluđene opsenama Ili kao prepelica preletev more što mre u prvim šipražjima jer n...