недеља, 25. јун 2017.

Poezija, Vilijam Stenli Mervin



LETI

Bio sam okrutan prema debelom golubu
Jer nije hteo da leti
Već samo da živi kao starac

Pretvorio se u drtinu prljavu
I samouverenu i divlju za hranom
Tukao je mačora na đubrištu
Nije mario za golubicu
Stalno je bio balav oko kljuna
Smrdeo je gegao se
I trebalo ga je nositi uz merdevine
Da bi noću zaspao

Leti, rekoh bacajući ga u vazduh
Ali on bi tresnuo i pritrčao
Iščekujući hranu
Rekoh isto i bacih ga nanovo
Ali on je bio sve gori i gori
I svaki put
Trebalo ga je podizati
Dok ga ne pronađoh u golubarniku
Crknutog od izlišnih napora

Znači takav sam ja

Razmišljam o njegovom oku
Koje nije moglo da shvati
Da sam stvor
Od kojeg je trebalo da beži

Od mene koji sam oduvek
Previše verovao u reči




PEPEO

Crkva u šumi
Beše od drveta sagrađena

Verni urezaše svoja imena
Pokraj vrata
Imena ista kao naša

Vojnici je spališe

Nova crkva bi na mestu
Gde i stara
I od drveta sagrađena

S ćumur podovima
Imena behu crnim upisana
Pokraj vrata
Imena ista kao naša

Vojnici je spališe

Imamo crkvu na mestu
Gde druge stajaše nekad
Od pepela sagrađena
Bez krova bez vetra

I ništa na svetu ne kaže
Da je naša




KAD GOD ODEM TAMO

Kad god odem tamo sve je promenjeno

Oznake na krivinama
Titule profesora
Vode

Portret bljeska
Razlozi za belo tugovanje

U novim stenama novi insekti sede
Sa ugašenim svetlima
I ponovo se setim da je početak

Slomljen

I ne čudim se što su adrese iskidane

Prema njima sebi krčim put i jedem
Tišinu životinja
Nudeći mraku sneg koji

Danas pripada manjini
Sutra nikome






V. S. Marvin
S engleskog David Albahari i Raša Livada
Vaške
Rad, Beograd, 1979.


LETI Bio sam okrutan prema debelom golubu Jer nije hteo da leti Već samo da živi kao starac Pretvorio se u drtinu prljavu...

четвртак, 22. јун 2017.

Čitalac, Horhe Luis Borhes




Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali
ja se gordim onima koje sam pročitao.
Biće da nisam bio filolog
da nisam ispitivao deklinacije, načine, tegobne
promene glasova
d koje se stvrdnjavaju u t

ekvivalentnost g i k,
ali tokom svih svojih godina propovedao sam
strast prema jeziku.
Moje noći su ispunjene Vergilijem;
to što sam znao i zaboravio latinski
jeste svojina, jer zaborav je
jedan od oblika pamćenja, njegovo neodređeno
                                   podzemlje,
tajnovito naličje pare.
Kad su se u mojim očima izbrisali
dragi tašti prividi,
lica i stanica,
bacih se na učenje gvozdenog jezika
kojim su se moji preci služili da opevaju
mačeve i samoće
a sada posle sedam vekova,
iz Ultima Thule
dopire mi tvoj glas,
Snori Sturlosone.
Mladić, pred knjigom, podvrgava se određenoj
                                  disciplini
i to čini umesto određenog znanja;
u mojim godinama svaki poduhvat je pustolovina
koja se graniči sa noći.
Neću dovršiti dešifrovanje starih jezika Severa,
neću zaroniti željne ruke u Sigurdovo zlato;
posao kojeg sam se latio beskonačan je
i pratiće me do kraja,
ne manje tajanstvenog od sveta
i mene, šegrta.



Sa španskog Radivoje Konstantinović
Izabrane pesme i kratke proze,
Paideia, 2005

Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali ja se gordim onima koje sam pročitao. Biće da nisam bio filolog da nisam ispit...

Poezija, Sapfa




Onaj koji me povređuje
njemu sam –
potrebna.

*

Ja ga želim.




Kada si ljut,
čuvaj se, ne govori.

*

Ni pčela ni med za mene.




Izgledala si mi kao vitko i bolesno dete.

*

Ponos ne odzvanja, ti prosta ženo.



I kao što kosa seče ružičasti cvet,
pao je i umro.

*

Veče dovodi sve na svoje mesto
vraća i ovcu i kozu i dete
majci.



Sapfa,
Sa starogrčkog Zagorka Koraćević
Fragmenti
KOV Vršac, 2015.






Onaj koji me povređuje njemu sam – potrebna. * Ja ga želim. Kada si ljut, čuvaj se, ne govori. * Ni...

Poezija, Vladimir Holan



MAJKE POSLE RATA

              Jaroslavu Sajfertu

Ima takvih koje se pokoravaju pred Bogom.
Ima takvih koje proklinju.
Ima takvih koje neće oprostiti.
Ima takvih koje traže pomoći od
sudbine, iako je pobliže
nisu upoznale... Ima takvih
koje su poludele... Ali nema ipak
nijedne koja bi
ušla ponovo u svoj život...

Sipajući zrna golubovima
jedna od njih rekla je oporo:
„Ja znam da je moj sin već
davno mrtav, ali
večno mi ne odgovara na pisma...“




POSLEDNJI

Poslednji list trese se na platanu
jer dobro zna da ono što ne drhti, nije čvrsto.
Drhtim, Bože moj, jer predosećam
da ću uskoro umreti, te ne bi trebalo da sam bespomoćan.
Sa svakog drveta pada čak i poslednji list,
jer veruje zemlji.
Sa svakog čoveka pada čak i poslednja obrazina,
jer pod u kosturnici čine obične daske.
List, Bože, ne mora ni za šta da te moli,
dao si mu da raste i on to nije pokvario.

A ja...



IAKO

Iako, ljubavi, stalno mi izmičeš,
ti sigurno jesi moja prisutnost!
Kao vodopad:
iako stalno ga napušta stalno ista voda,
on stalno ostaje na istome mestu...




Vladimir Holan
Sa češkog Petar Vujičić
Bol
KOV Vršac, 1993.

MAJKE POSLE RATA               Jaroslavu Sajfertu Ima takvih koje se pokoravaju pred Bogom. Ima takvih koje proklinju. I...

Poezija, Tadeuš Ruževič



SIROTI PESNIK STAHURA

nedaleko od prljavog korita
reke Visle
paslo je krdo svinja i veprova
zajedno sa Apolonovom decom

u tu menzu
iz daleke zemlje je doputovao
Janko muzikant opsednut poezijom
veprovima je bacao bisere
pevao je i svirao na zlatnom češlju
dok nije čuo glasove
i poludeo

bio je kao leptir
u paučini

razgovarao sam s njim
jednom u životu
u nekom od domova za stvaraoce
stao je na vrata
moje sobe
i zamolio me za list
hartije

rekao sam da imam
samo stari papir
na kocke
ljubazno mi se nasmešio
zahvalio
i otišao
sa tri lista

ponekad pomislim da mu je bilo stalo
do nečeg drugog

da mu je bilo stalo do njegovog i mog
do našeg života




XXX
(Majka odlazi)

pre deset godina
viknuo sam na Nju

otišla je
u papučama od crnog
sjajnog kartona

„ne izvinjavaj se
- rekla je –
ne treba“

viknuo sam na Nju
u praznom
bolničkom hodniku

bio je juli žega
na zidovima
ljuštila se masna farba

mirisale su lipe
u gradskom parku
pokrivenom smogom

ja bezbožnik
hteo sam da joj iskamčim proplanak
dok je umirući

zadihana odbacivala
one puste i strašne svetove

u magnovenju vratila se
kod svojih na selo
hteo sam za nju u poslednjem trenutku
da isprosim
drvo
oblak i pticu

vidim njena mala stopala
u velikim mrtvačkim
cipelama od kartona

ja bezbožnik sedeo sam između
stola i kovčega
hteo sam da se dogode čuda
u industrijski zadihanom
gradu u drugoj polovini
XX veka

ta stvar
izvađena na mene
na svetlost dana plače




Tadeusz Różewicz
S poljskog Biserka Rajičić
Siva zona
KOV Vršac, 2006.

SIROTI PESNIK STAHURA nedaleko od prljavog korita reke Visle paslo je krdo svinja i veprova zajedno sa Apolonovom decom ...

Poezija, Pavo Haviko



HRABROST

Hrabro, Ovidije. Nijedna kazna nije duža
od života.
Pogledaj, život je zbog toga tako sazdan da
nećeš po drugi put
da osećaš žal za ovim svetom.



KAD ODEŠ KOD TIRANINA

Male pesme je inspirisao tiranin,
on ne razume šta je to kod njega tako čudno.



LETO JE KRATKO

Leto je kratko i mladost kratka kao rat
pa se ne isplati vaditi kamičak iz cipele.



MOŽEŠ DA RASKINEŠ SA
CRKVOM ALI NE I SA DRŽAVOM

Možeš da raskineš sa crkvom ali ne i sa
državom i gradom.
Možeš da se rastaviš od života, ali ne i od
smrti.
Slobodan si samo unutar kruga, takva je
sudbina.
Govor i pisanje su ogovaranje, stvarnost je
nema,
iako kamenje diše.



ŽIVA BIĆA SU SAČINJENA OD VODE I STRAHA

Živa bića su sačinjena od vode i straha,
zato su žedna i plaše se.



PRE NEGO ŠTO POĐEŠ,
NE ZNAŠ KUD SI POŠAO

Pre nego što pođeš, ne znaš kud si pošao.
Kad stigneš na cilj, ne sećaš se
odakle si došao.
Smrt ne daje lekcije,
ne daje obaveštenja o svojoj zemlji.
Nema koristi od saznanja
niti od sjajnog dara za govor.



KADA JE NOVCA MALO

Kada je novca malo, ima razloga
da se usredsredimo – na retko i dobro,
kad ga ima mnogo, ima razloga da se držimo
dobrog i retkog.
Kada ima mnogo novca, onda ima još suviše
vlasti.
Zato ima razloga da se usredsredimo upravo
na retko i dobro.
Kad je novca malo, ima razloga da se
priključimo
novcu i vlastima,
da kupujemo dobro i retko.
Kad je novca malo, onda je to dobro i retko.



KAD BI DRVEĆE UMELO
DA PIŠE

Kad bi drveće umelo da piše
pisalo bi na pergamentu.
Ogulilo bi nas i od naše kože sa leđa
napravilo najbolji pergament.
Napisalo bi uzvišeno pismo drveća,
trebalo bi da zaštiti jadne ljude
i da im sada bude dobro.




Pavo Haviko
Sa finskog Čedomir Cvetković
Hrabro, Ovidije
KOV Vršac, 2003.

HRABROST Hrabro, Ovidije. Nijedna kazna nije duža od života. Pogledaj, život je zbog toga tako sazdan da nećeš po drugi put...

четвртак, 15. јун 2017.

Ponovni posjet, Džared Andžira


Kad se tvoj mlađi brat
  oženio
  prije no što si ti doveo nevjestu
  pozvali smo te kući
  da ispiješ "manyasi"
  da tvoj rod preživi
  kad ti jednom žena zatrudni.

  Došao si i šutnuo tikvicu
  s plemenitim napitkom
  i rekao da je to primitivizam.

Kad ti je otac usnuo
  i pridružio se precima
  pozvali smo te kući
  da te obriju u njegovoj stolici.

  Došao si i najurio
  ženu koja je najbolje brijala
  zderao sa svoje majke
  sve očeve halje
  i rekao da je to primitivizam.

Kada si pijan
  prerezao grkljan
  posjetiocima bordela
  pozvali smo te kući
  da te preporodimo
  i vratimo ti ljudskost.

Pocijepao si telegram
  i rekao da je to primitivizam.




Jared Angira
Prevela Nada Švob-Đokić
Savremena poezija Kenije, Tanzanije i Ugande
Bagdala, Kruševac


Kad se tvoj mlađi brat   oženio   prije no što si ti doveo nevjestu   pozvali smo te kući   da ispiješ "manyasi" ...

Poezija, Naso Vajena


*
Sve se kreće prema centru. Centar se stalno pomera.


*
Tako, kao kada nizbrdica stalno vodi prema podnožju, postoje mali neočekivani brežuljci, beznačajna uzvišenja, kada ih prelaziš, za trenutak imaš osećaj da se penješ.


*
Neshvatljiva je osobina prozora da pokazuju nešto više od onoga što bi moglo da nas zadovolji u onome što prozore čini neophodnim. Ljudi koji svoje prisustvo mogu da prožive bez toga viška, nemaju to prisustvo ni kada shvate.





Naso Vajena 
Sa grčkog Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski
Lavirint tišine
Tanesi, Beograd 2009.

* Sve se kreće prema centru. Centar se stalno pomera. * Tako, kao kada nizbrdica stalno vodi prema podnožju, postoje mali neoč...

недеља, 11. јун 2017.

Mravi, Andrej Voznesenski



Doplivao je sa mnom s one obale
zabasavši u moju barku.
Mrav je sa one obale.
Traže ga u mravinjaku.

Crn je, a jaja bela,
čak možebi i belja...
Samo... on je mrav sa one obale.
Ona obala mu je želja.

S druge obale – posigurno,
ko za katolike staroverni
u kojih je zapoveđeno da zabadaju
igle nagore, nipošto nadole, smerni.

Ja bih te odvezao, odbegli đavole,
ali te neće ni poznati na onoj obali.
Uz to, ja ni sam ne znam koordinate
tvoje obale, mrave moj mali.
Uz to su kazaljke mog kompasa stale
pa i ne znam pravac do tvoje obale.

Kroz mesec-dva, poput Beringa, na trščici,
doploviće mrav svojoj porodici.
Al’ svi će povikati, odgurujući splav:
„Sa one obale je mrav! Sa one obale je mrav!“





Андре́й Андре́евич Вознесе́нский

Sa ruskog Branislav Petrović

Zov jezera,

Rad, Beograd 1983.

Doplivao je sa mnom s one obale zabasavši u moju barku. Mrav je sa one obale. Traže ga u mravinjaku. Crn je, a jaja bela, ...