субота, 23. фебруар 2019.

Pesma, Rafael Alberti Merello



*

Na maslini,
jedna je grana izrasla iznad ostalih.
Samo ona
s njenim novim maslinama
može videti dolinu.

A ja,
Mogu videti samo nju.


       Rafael Alberti Merello
      Izabrane pesme,
      Sa španskog Krinka Vidaković Petrov

      BIGZ, Beograd 1986.

fotografija preuzeta sa https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Alberti002.jpg



* Na maslini, jedna je grana izrasla iznad ostalih. Samo ona s njenim novim maslinama može videti dolinu. A ja, Mogu ...

Pesme, Ilhan Pačariz




ČOKOLADA SA LEŠNIKOM

Otac, od svojih najranijih dana,
nije mogao da jede slatko.
Gledali smo fudbalsku utakmicu
kada mi je ispričao da je
u detinjstvu pojeo rahatlokum,
i toliko mu se smučilo
da nikada više nije okusio
bilo šta što slȃdi.
Kada se vraćao s posla,
na ramenu je nosio lubenicu za nas,
ne i za sebe.
Kada je sa pijace vukao jabuke
i narandže i breskve,
teglio je za nas,
ne i za sebe.
Kada nam je komšija ponudio
da odemo u njegovo selo i da
slobodno otresemo šljive
za slatko i pekmez,
tresao je za nas, ne i za sebe.
A kada je donosio iz Bugarske
čokolade sa lešnikom,
donosio je i za nas i za sebe.
U pomalo svečanoj atmosferi,
otvorio bih čokoladu i odlomio red
koji bih pri dnu omotao
srebrnkastim papirom.
Polako bih jeo, dobro pazeći
da ne pojedem zrna lešnika.
Valjao bih u ustima lešnik,
zamišljajući da je moja nova lopta
koju još nisam isprobao u parku.
Valjao bih ga sve dok s njega ne isisam
i poslednji trag čokolade,
sve dok ga ne izližem
tako da se cakli.
Onda bih, s braonkastim tragom na usni,
na očev dlan, jedno po jedno,
stavljao zrna lešnika
koja bi on zamišljeno grickao,
kao najveću poslasticu.



MULTIETNIČKA PRIČA
  
Devedesetih smo Deki i ja
povremeno odlazili u Italiju.
Noću smo pohodili kuće
imućnih u okolini Milana.
Posle mjesec ili dva vraćali bi' se
sa skupocenim satovima i
božanstvenim parfemima.
Prvoklasnim nakitom i
teško izbrojivim kešom.
Imali smo saradnika koji je
bezgrešno tipovô, sve
dok nas jednog oblačnog jutra,
pošto smo se ušunjali u lila
vilu u Bergamu, nije iznenadio
postariji vlasnik s magnumom u ruci
i probušio Dekiju butinu.
Jedva sam ga dovukô do kola.
Kiša je razvodnjavala krv
po leviskama i er maks dvojci.
Odveo sam ga kod lekara, našeg
čoveka koji mu je očistio i previo ranu.
Desetak dana kasnije, dok smo
šumskim putem prelazili granicu,
zarekli smo se da ćemo,
čim stignemo kući,
dati galantan dobrovoljni prilog.
Tako je i bilo. Ja sam dao
za džamiju, Deki za crkvu.



VIDEO SAM

Uveče sam uskočio u paučinu.
Video sam najbolje umove
Kako se bore za lajk.


Vrtlog,

KCNS, Novi Sad 2019.

ČOKOLADA SA LEŠNIKOM Otac, od svojih najranijih dana, nije mogao da jede slatko. Gledali smo fudbalsku utakmicu kada mi je is...

петак, 22. фебруар 2019.

Poezija, Miroslav Kirin




U BRIJAČNICI VISI FOTOGRAFIJA

U brijačnici visi fotografija lijepo ošišana muškarca.
U mesnici visi fotografija svinje i krave, i njihove pomno
    iscrtane nutrine.
U ljekarni vise fotografije biljaka, bolesnih i zdravih ljudi.
U dućanu prekoput visi fotografija pivskih boca i
   deterdženta za suđe.
U uredu gradonačelnika visi gradonačelnikova fotografija.
U fotografskoj radnji vise fotografije vjenčanih parova.
U dućanu ribičke opreme vise fotografije velikih riječnih
  riba.
U vinoteci vise fotografije vinskih boca i vinograda.
U knjižari vise fotografije poznatih pisaca.
U stanu razočarana čovjeka fotografija žene više ne visi.
Noćas ju je skinuo, sebe objesio.



JAGODE

Uz puno loma i komešanja
Bili smo jedni protiv drugih

Onda se probio miris jagoda
I svi smo se bacili na posao



POSAO

Zgureni smo, čekamo
Kiša već ispire
Nesretno vrijeme

Ali ne ide taj posao
(Ah ne ide taj posao)



KAKO

Tako.



Lirka,
Vuković & Runjić, Zagreb 2018.

U BRIJAČNICI VISI FOTOGRAFIJA U brijačnici visi fotografija lijepo ošišana muškarca. U mesnici visi fotografija svinje i krave, i ...

Život je posao, Vujica Rešin Tucić



Kao trska,
prelomljena u vodi,
stojim
na mokrom asfaltu,
Šakama se odupirem
o ispraznjenu dušu.

Život je posao.


Gnezdo paranoje,
Kairos, Sremski Karlovci 2006.


Kao trska, prelomljena u vodi, stojim na mokrom asfaltu, Šakama se odupirem o ispraznjenu dušu. Život je posao. Gn...

субота, 16. фебруар 2019.

FRANCUSKINJA, ROBERTO BOLANJO


FRANCUSKINJA

Pametna žena.
Prelepa žena.
Znala je sve varijante, sve mogućnosti.
Čitateljka Dišanovih aforizama i Defoovih priča.
Uopšte govoreći, zavidne samokontrole,
Osim kada bi se sneveselila i opila,
Što bi znalo potrajati dva do tri dana,
Niz bordoa i valijuma
Od kojeg ti se koža ježi.
I tada bi ti raspredala priče koje su je zadesile
Između petnaeste i osamnaeste.
Film seksa i užasa,
Golih tela i petljanja na ivici zakona,
Glumica po vokaciji i u isti mah devojka sa čudnom crtom tvrdičluka.
Tek što sam napunio 25 kada sam je upoznao,
U mirnom razdoblju.
Pretpostavljam da je strahovala od starosti i smrti.
Starost je za nju bila trideset godina,
Tridesetogodišnji rat,
Trideset Hristovih godina kada počinju propovedi,
Godine kao i sve druge, govorio sam joj dok smo večerali
Uz svetlost sveća,
Posmatrajući kako otiče najknjiževnija reka na svetu.
Ali za nas prestiž je bio na drugoj strani,
Na obalama zaposednutim širinom, u slasno
Širokim gestovima
Uznemirenog haosa,
U tamnim krevetima,
U geometrijskom umnožavanju praznih vitrina
I u jami stvarnosti,
Naš apsolut,
Naš Volter,
Naša filozofija spavaće sobe i garderobera.
Kao što rekoh, pametan devojčurak,
Sa onom retkom vrlinom vidovitosti,
(Retkom za nas, Latinoamerikance)
Tako običnom u njenoj domovini,
Gde čak i ubice poseduju štednu knjižicu
Ni ona nije htela ništa manje,
Štednu knjižicu i fotografiju Tristana Kabrala,
I nostalgiju neproživljenog,
Dok ta prestižna reka vucara umiruće sunce,
I njenim obrazima liju naizgled hirovite suze.
Neću da umrem, šaputala je svršavajući
U oštroj tami sobe,
I nisam znao šta da kažem,
Zaista nisam znao šta da kažem
Sem da je milujem i podupirem dok se pomera
Gore i dole kao život,
Gore i dole kao pesnici Francuske,
Nevini i kažnjeni,
Sve dok se ne bi vratila planeti Zemlji
A sa usana joj tekli
Krajolici njenog devojaštva improvizatorski puneći našu sobu
Dvojnicama što plaču na pokretnim stepenicama metroa,
Dvojnicama koje vode ljubav sa dva tipa odjednom,
Dok napolju kiša pada
Na kese za đubre i napuštene pištolje
U kesama za đubre,
Kiša koja spira sve
Sem sećanja i svesti.
Haljine, kožne jakne, italijanske čizme, donji veš da izludiš,
Da je izludiš,
Izranjali su i nestajali u damarima naše fluorescentne sobe,
Uz odseve manje intimnih avantura
Vrcali su njenim zenicama ranjenim poput svitaca.
Ljubav koja neće potrajati dugo
Ali koja će naknadno postati nezaboravna.
To je rekla,
Sedeći uz prozor,
Lica zaustavljenog u vremenu,
Njene usne: usne statue.
Nezaboravna ljubav
Pod kišom,
Pod tim nebom načičkanim antenama gde sapostoje
Grnčari iz XVII veka
I izmet grlica iz XX veka.
A između
Sva ta neugasiva sposobnost da se izazove bol,
Nepobeđena protokom godina, ne mogu je pobediti
Nezaboravne ljubavi.
To je kazala, da.
Jedna ljubav nezaboravna
I kratka,
Kao uragan?
Ne, ljubav kratka kao dah giljotinirane glave,
Glave kralja ili bretanjskog grofa,
Kratka kao lepota,
Apsolutna lepota,
Koja drži svu veličinu i jad sveta i vide je
Samo oni koji vole.

ROBERTO BOLANJO
Sa španskog prevela Jelena Žugić

iz časopisa za književnost i teoriju Polja, godina LXII, broj 504, mart–april 2017.

fotografija preuzeta sa https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Roberto_bola%C3%B1o.jpg
autor fotografije: Farisori

FRANCUSKINJA Pametna žena. Prelepa žena. Znala je sve varijante, sve mogućnosti. Čitateljka Dišanovih aforizama i Defoovih prič...

петак, 15. фебруар 2019.

Pesme, Eugenijuš Tkačišin Dicki

Pozvanje

s teškom mukom koristim jezik (ja sam
savremeni pesnik) prema tome dužan je
da se rastane sa mnom dok još
može da izgovori moje ime nabije mi

ćutanje među zube noge (kamen
popljuvačen kad navali duboko da prodre
ima da radi za poeziju) jer kasnije
kad on mene a ja njega budem dizao posrnulog

kad budemo osuđeni na sopstvenu nesavršenost
i kad u toj nesavršenosti budemo trošili vreme
na ljubljenje niko nam neće poverovati
da stvarima dajemo nazive iz nepristajanja na sebe

/nikad tu ljubav nismo zaista želeli/

nikad tu ljubav nismo zaista želeli
nikad nismo želeli kapke do kraja sklopiti
Lešek je kazao nagi smo omrzli nagost
kao kad kepec odbacuje svoju naslućenu veličinu

kojom je začet Lešek je kazao želeo sam
da smo iz te ljubavi izašli ko mesec iza oblaka
i otplovili dokle vetar šiba a ne huji trepet lišća
uvek sam želeo da smo iz te ljubavi izašli 

kao vetar pred ljude

/prijatelj je neko ko ti dođe/

prijatelj je neko ko ti dođe
u kuću unese smotuljak knjiga
i ne haje ni za šta a ponajmanje
za sebe kad ga upitaš za zdravlje

prijatelj je neko ko u gluvo
doba dođe u tvoju kuću
i ne ostavlja te sa smotuljkom od pet
šest knjiga nego prekrasno

kazuje gde je bio i na čijem grobu je
po prvi put saznao istinu o sebi

Pesma o bezizlaznoj situaciji

ispričaću ti o smrti na svom nesavršenom
jeziku čuvenom po nesavršenosti
ali pre nego što ti ispričam o smrti kao što sam
mnogima pre tebe

moraš me prikladno nazvati i upamtiti
moje ime do dana kad započne
suton da pada na sve čega si se dotakao
i oslobodio jednom zasvagda

tada ću ti ispričati o smrti
tada ću ti ispričati pretežno o sebi
ne počinji prijateljstvo ni sa kim
ko ne ume da daje u bezizlaznoj situaciji

Početak sedmice

U našoj pograničnoj palanci
(što na jednoj maloj reci i na drugoj maloj
reci leži) smrt se ponedeljkom
u dan pijačni izlagala u izboru velebnom

na jednoj maloj reci i na drugoj maloj
reci (što iz sveta zacelo ka nama teče
i potom u svet nekud otiče) smrt je
svaku đinđuvu htela prodati i svaku

za džabaka kupiti i žene su sa smrću čantrale
ah, kako su sa smrću glasno drugovale
imenom je zvale mezimice čedo srdašce
a sve kroz češljiće ukosnice ogledalca   

Eugenijuš Tkačišin Dicki
prevela Milica Markić
iz zbirke poezije Stvarno i nestvarno postaje jedno telo. 111 stihova

Beograd: Areté, 2019.

Pozvanje s teškom mukom koristim jezik (ja sam savremeni pesnik) prema tome dužan je da se rastane sa mnom dok još može da iz...

уторак, 12. фебруар 2019.

Evin bluz, Aleksandar Petrović Babić


jedino što imaš je sopstveno telo
i bezbroj načina
da mu naneseš bol
i pretvoriš ga u pesak
koji će zalutati
u baršunastu kosu
ikona modne industrije

jedino što imaš su radni dani
koji se sudaraju u beskrajnom nizu
kao klikeri
od bajatog hleba
i potpis na dokumentu
koji govori koga ćeš voleti

jedino što imaš je trenje
tvojih ljubavnika
oni će s prvim svitanjem
postati ilovača
na njoj ćeš sazdati dom
za sve one koji dolaze

jedino što imaš su uplakana deca
koja se penju na tvoja ramena
dok pokušavaju
da dohvate
purpurnu zastavu placente

od njenog finog tkanja
sašiće beskrajnu vreću za spavanje
za svu svoju braću i sestre
dozvane
s drevnih obala

oni žele da se vrate
i raskinu
ugovor života
sklopljen pod tako
nepovoljnim uslovima

ne očajavaj
ni ti
ni ja
ne snalazimo se najbolje
u ovom terarijumu
koprcavih senki
i oznojenih zidova

pogled na božiju sobu
ne nudi spas
voajerske fotografije čovečanstva
plakati filmova snimljeni
u njegovu čast
sveti stripovi nagriženi
solarnim vetrovima
dostojne su uspomene
astralnog tinejdžera

znam da smo zadocneli
domaći rad demijurga
koji žuri
na žuti autobus
u tihom zvezdanom predgrađu
i drhti na pomisao
da će ponovo
pasti semestar

razumela si,
jedino što imaš je duša
i bezbroj načina
da postaneš
manje od onoga što jesi

Aleksandar Petrović Babić
iz zbirke pesama Gotam bluz
Beograd: PPM Enklava, 2018.

autorka fotografije: Maja Petrović Babić

jedino što imaš je sopstveno telo i bezbroj načina da mu naneseš bol i pretvoriš ga u pesak koji će zalutati u baršunastu kosu iko...

OSTRVO, SRĐAN GAGIĆ




osvajali smo ostrvo kozjim stazama između 
maslinovih šuma. seoskim putevima prodrli u utrobu
i nazad do vode. ostrvo je krug i to je najvažnije:
spokoj kretanja i prepoznavanje svakog novog
mesta na kom more odbacuje čoveka,
a ovaj, ipak, žudi.

voda opkoli stenu, stena šumu, šuma čoveka i druge
zveri,
a u središtu kao mir i trajanje zriju masline bez obzira
na naša hodočašća

i rekao bi, to je sav svet dok pakuješ gaće
i pomade u carpisa kofer, i vraćaš se onom
što ti pripada
pozdravljaš prazne konture povratka
ostavljajući ostrvo da te nadživi


Srđan Gagić
iz zbirke Prelazno doba
Beograd: Treći Trg, 2016.

autorka fotografije: Radmila Vankoska


osvajali smo ostrvo kozjim stazama između  maslinovih šuma. seoskim putevima prodrli u utrobu i nazad do vode. ostrvo je krug...

понедељак, 04. фебруар 2019.

PODELA, Bianka Andrade






Čas Kirka,
Čas Penelopa.

Penelopa ali Kirka.
Kirka dakle Penelopa.

Više Kirka nego Penelopa.
Koliko Penelopa toliko i Kirka.

Penelopa koliko i Kirka.
Kirka znači Penelopa.

Kirka ili Penelopa.
Penelopa-Kirka.

Ni Penelopa.
Ni Kirka.







Sa portugalskog Dejan Tiago Stanković










Čas Kirka, Čas Penelopa. Penelopa ali Kirka. Kirka dakle Penelopa. Više Kirka nego Penelopa. Koliko Penelopa tolik...

SVI MI, Hiva Masih





Svi smo mi od jednog plemena bez kišobrana
Samo su nas naša narječja odvela do tuđine putova
Tebe dozivam kojeg ne poznam
Sebe dozivam i pitam gdje sam

O, ti s jednobojnom maramicom
I otvorenim kišobranom
Što u žamoru na stanici
U jecanju i u očima
Svake noći u danima tišine
Licem prema zidu u san toneš

Ti se vraćaš
Svake noći iz praznih kaseta koje slušaš
Mi svi smo iz jedne pjesme
Donijeli riječi na usta i u biblioteku
Možda su nas naše pjesme odvele u tuđinu narječja
  
O, jecaju otkinutih krila u tuđini tolikih vlažnih grla
O, ti kojeg ne poznam
O, ja koga pitam gdje sam
Neko se mora roditi iz praznih kaseta
Neko večeras mora zapjevati
Neko se večeras mora
Tuđinom putova i narečja
Vratiti u to pleme bez kišobrana

Mi svi smo pušteni iz jednog grla punog pjesama
Samo su nas naše tišine odvele u tuđinu očiju
Neko se večeras mora
Prisjetiti prve pjesme






Sa persijskog Ebtehaj Nawaey









Svi smo mi od jednog plemena bez kišobrana Samo su nas naša narječja odvela do tuđine putova Tebe dozivam kojeg ne poznam Se...