уторак, 30. април 2019.

GNOSTICI NA PROBI, Linda Greg


Da ispitamo stvar. Recimo da Bog želi
da budeš nesrećan. Da dobrote nema.
Da užasi uskladišteni čekaju na nas
ako rešimo da Mu se približimo.
Recimo da Umetnost držiš na njenom mestu, ne odviše visoko.
I da se sve, čak i večnost, da meriti.
Pogledaj fotografije mrtvih,
i prirodne (pojedinačne) i neprirodne,
grupne. Sve zbrkano. To ti je znano.
I Lepotu možeš postaviti na njeno mesto. Ne odviše visoko,
i sporedno. Vodi ljubav, našu potragu za nesrećom,
što Njegov je plan da nam pomogne.
Zanemari taj popodnevni lahor sa Egeja
na telu gotovo usnulom u zamračenoj sobi.
Mani se dinja i ćaskanja s prijateljima.
Probaj da se kloniš veselja. Probaj
da se kloniš sreće. Samo probaj.

Antologija novije američke poezije – NOVI PESNIČKI POREDAK,
Dubravka Đurić & Vladimir Kopicl,
Podgorica: Oktoih, 2001.

Da ispitamo stvar. Recimo da Bog želi da budeš nesrećan. Da dobrote nema. Da užasi uskladišteni čekaju na nas ako rešimo da Mu ...

U TRAMVAJ UŠO TI DANAS DEČAK, Nadežda Purić


Otvorenih rana na potkolenici
da prosi u sivoj majici
i podvrnute nogavice
pokazivao razlog prošnje
Ljubim ti i noge i ruke
daj mi neki dinar
Ja nikada pre nisam videla takvog
gubavca
Zapanjila sam se kao da se digao iz
hibernacije
ili da ga je neki svetac u ulozi konduktera
vaskrsao
I htela sam da mu kažem da
ne sme tako da hoda
da može da zarazi druge
U kontumac u đumrukanu sam htela
da ga pošaljem
u bolnicu iako možda nema knjižicu
Da me je još jednom pitao
rekla bih mu mrš bre skote
ali mislim da ne bih smela da ga udarim
Rekla bih doktoru da ga primi
i da mu namaže nekog melema
i da mu da
neku nekciju
Samo da ne prosi više
Samo da ne pokazuje
krvave i gnojave rupetine
Čoveče
bile su velike i duboke
kao dlanovi koje je pružao

Haljine iz muzeja,

Mladenovac: Društvo za afirmaciju kulture Presing, 2017.

Otvorenih rana na potkolenici da prosi u sivoj majici i podvrnute nogavice pokazivao razlog prošnje Ljubim ti i noge i ruke daj...

субота, 27. април 2019.

XIV Ustave i brane, Valerio Magreli


XIV Ustave i brane

Govoriti o branama,
potom,
koje pretvaraju 
reke u jezera.
Priča o tragedijama, priča o bogatstvima
ponuđenim čoveku.
Jer, tvrdi Bloa,
svaka prava prepreka
trebalo bi da deluje
kao brana,
koja pregrađuje reku samo
“da bi joj podigla nivo”.





Valerio Magreli
“Gorka krv”
Povelja


Kraljevo, 2018

XIV Ustave i brane Govoriti o branama, potom, koje pretvaraju  reke u jezera. Priča o tragedijama, priča o bogatstvima p...

Poezija, Lidija Deduš




kako je on jeo tu ribu.

kako je on jeo tu ribu! noktima ju je jeo, rukama ju je jeo, ronio
nosom po njoj kao da je razjapljena žena, jezikom palacao nad
mrtvim ribljim tijelom, nad tim očima zagledanim u ništa. slina
mu je tekla iz kutova usana, ništa drugo to nije bilo do mozga 
koji je gladno stenjao nad ubojstvom, nad komadićem života 
ulovljenim na mamac pa izbačenim iz guste udobnosti vode na
suhu surovost obale. kako je samo jeo tu ribu, bože, cijelim se 
tijelom unio u taj glagol. vrškom noža je škripao po tanjuru, a 
ispod stolice nogom mlatio svu prošlost, sva kopna, sav vjetar i 
ribare koji su mu se našli na putu do nje, tako je on jeo tu ribu.
repom je mahao dok je razdvajao glavu od tijela, trbuh od leđa, 
dok je gurao rep u usta, sav se zapuhao deklinirajući tu ribu po 
padežima. ruke su mu se tresle, očima ju je jeo, davio je grlom, 
pjevao joj riblje uspavanke u sebi. tako je bio gladan ribe, tako ju 
je pohlepno gledao, dok su mu tuste suze tekle niz lice, kosti su 
mu krckale od uzbuđenja, ušima je strigao, samo što nije zalajao.




samum.

u mojoj sobi netko spava. ne znam o tome ništa više niti 
manje, kao što o suncu ili arktičkom krugu znam točno 
onoliko koliko znam. njegovo tijelo, ili ono što se pod tim
podrazumijeva, ima sve što tijelo ima. iz njegovih usta 
dopire tihi zvuk toplog pustinjskog vjetra, fuu, fuu, a to je
veće i od svemira kojim se pokrio preko glave. u snu se 
probija kroz visoki šaš. iza horizonta čeka ga more na čijoj
se površini ljeska sunčev sjaj. dijete plače jer je stalo na 
ježinca. majka stavlja kremu protiv sunca. on se sprema
skočiti s litice u vodu, ali dubina ga ne uvjerava u svoju 
dovoljnost. mjerka razdaljinu, kalkulira pokret. dubok udah,
dubok izdah, rukama zamahuje iznad glave, rukama radi 
lastu. more je bistro i mogao bi izbrojati oblutke. ne zna 
zašto, ali mora skočiti. propinje se, zakoračuje i zatvorenih
očiju skače u nepoznato. mora se probuditi dok leti. ako ne 
izađe iz sna na vrijeme, umrijet će u snu, kažu praznovjerni.





na putu do sretne zvijezde.

došao je jednom i rekao: i ja ću sletjeti na svoju sretnu zvijezdu. zasad
je mogu samo gledati ležeći na leđima na livadi pored kuće, mada nisam
siguran koja je od ponuđenih moja. gdje sam bio, nigdje, kad su se dijelile
sretne zvijezde. do moje sretne zvijezde moram proći sve ponedjeljke i 
novembre, razlomke i nervne slomove, ne zna čovjek što će mu na kraju 
ostati. ukrcati se na vlak i poći put sretne zvijezde, možda. tamo svi čekaju
svoj red. starica u dimijama raskrečenih nogu jede pečeno pile. cigančica
nožem siječe lubenicu, sok joj se cijedi niz lakat. djeca se smiju, hodnikom 
se ori pjesma, ali nitko ne zna gdje je sretna zvijezda. traže je i harmonikaš
s mišem u džepu košulje, i šibicar, i čovjek s bolesnim djetetom. rekao je još 
i to da je upirao prstom u onu i onu i onu, ali nijedna nije bila prava. sve su 

one ugasle odavno, to samo svjetlost još putuje kroz prostor, nudi lažni sjaj.

kako je on jeo tu ribu. kako je on jeo tu ribu! noktima ju je jeo, rukama ju je jeo, ronio nosom po njoj kao da je razjaplje...

четвртак, 25. април 2019.

TRI PESME, Rejmond Karver



Ne be
ži

Nađa, rumenih obraza, srećna, blistavih suznih očiju
u iščekivanju nečeg izuzetnog, kružila je
u plesu, njena bela haljina se nadimala i letimično
otkrivala lepe, vitke noge u čarapama boje puti. Varja,
prezadovoljna, uhvatila je Podgorina pod ruku
i sa značajnim izrazom na licu prigušeno mu rekla:
„Ne beži od sreće, Miša. Uzmi je
dok ti se sama nudi, kasnije ćeš juriti za njom,
ali je nećeš stići.

-          Anton Čehov: „Poseta prijateljima


Rad

Džonu Gardneru, umrlom 14. septembra 1982.

Ljubav prema radu. Krv peva
u tome. Njen blagi uspon
prilikom rada. Čovek kaže:
radim. Ili: danas sam radio.
Ili: trudim se da proradi.
On koji radi sedam dana nedeljno.
I koga ujutro budi njegova
mlada žena, a glava mu je na pisaćoj mašini.
Ispunjenost pre rada.
Čudesno razumevanje kasnije.
Pričvršćuje kacigu.
Penje se na motocikl
i misli na dom.
I na rad. Da, rad. Odlaženje
ka onom što traje.


Popodne

Dok piše, ne gledajući u more,
oseća kako vrh pera počinje da drhti.
Plima se valja preko šljunka.
Ali nije to. Ne,
to je zato što u tom trenutku ona
ulazi u sobu, bez odeće na sebi.
Sanjiva, na trenutak nije čak ni sigurna
gde se nalazi. Uklanja kosu sa čela.
Seda na šolju zatvorenih očiju,
oborene glave. Raširenih nogu.
Vidi je kroz vrata. Možda se
priseća onog što se desilo tog jutra?
Jer, uskoro, otvara jedno oko i gleda ga.
I slatko se smeši.

preveo s engleskog Flavio Rigonat,

Svi mi, Beograd: LOM, 2017.

fotografija preuzeta sa:
 
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Raymond_Carver.jpg

Ne be ži Nađa, rumenih obraza, srećna, blistavih suznih očiju u iščekivanju nečeg izuzetnog, kružila je u plesu, njena bela halji...

JEDNOČINKA, Stanislava Nikolić Aras





Ne odveć kasno na uglu Skadarlije i Bajlonijeve pijace
jednočinka s pljuvanjem na kraju.
Dok sjene blijede,
njih dvoje u ratnom stavu, na nogama i ispruženih
šaka.
On viče:
— Šamaraj svoju decu!
Šamaraj svoju ulicu!
Šamaraj svoju porodicu!
Šamaraj svoju zemlju!
Na te riječi ona ga pljune pa posrne.
Kran nad njima gleda ih s dosadom.
Kestena je puna staza i vjetar ih gura nizbrdo


Nedolično i vrijedno spomena,
Zagreb: Durieux, 2016.

Ne odveć kasno na uglu Skadarlije i Bajlonijeve pijace jednočinka s pljuvanjem na kraju. Dok sjene blijede, njih dvoje u r...

понедељак, 22. април 2019.

DVE PESME, Alberto Blanko


Papagaji

cijeli dan pričaju,
a kada se smrači,
utišaju svoje glasove
kako bi razgovarali sa svojim sjenama
i s tišinom.

Papagaji su
poput svih,
danju rasprave,
noću teški snovi.

Svojim zlatnim nakitom
na mudrim glavama,
briljantnim perjem
i srcem nemirnim
od govora...

Poput svih,
papagaji
koji najbolje pričaju
imaju kaveze samo za sebe.

Dobre želje

Sivi dim diže se za prozorom:
hrđavo sunce rasipa i poslednje sumnje.

Želio bih napustiti ovaj grad
u potrazi za zrakom koji se može disati.

Vjetar s planine
tjera cvjetove da se zatvore u sebe,
i onda klonule latice padaju...

Samo to – ne besmrtnost –
zrak koji možemo disati.

Južna pošta – Putovanje poezijom Latinske Amerike,
Zagreb:
Hrvatsko društvo pisaca / Biblioteka: Poezije, 2009.
izbor, uvodni tekstovi i prijevod s portugalskog, španjolskog i engleskog
Tomica Bajsić

autor fotografije: Dana Blanco Revah, preuzeto sa
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Alberto_Blanco_by_DB.jpg

Papagaji cijeli dan pričaju, a kada se smrači, utišaju svoje glasove kako bi razgovarali sa svojim sjenama i s tišinom. P...

BALADA LJUBAVI KROZ STOLJEĆA, Karlos Drumond de Andrade

Od početka vremena
volio sam te, voljela si me.
Ja sam bio Grk, ti Trojanka,
Trojanka, ali ne Helena.
Iskočio sam iz drvenog konja
kako bih ubijao tvoje.
Ubijao sam, svađali smo se,
umrli smo.

Postao sam rimski vojnik,
progonitelj kršćana.
Na vratima katakombi
sreo sam te opet.
Ali kada sam te vidio kako padaš
gola u Koloseumu,
a lav ti prilazi sve bliže,
očajnički sam ga zaskočio
i lav nas je oboje pojeo.

Sljedeće,
bio sam maurski gusar,
devastator Tripolija.
Zapalio sam fregatu
na kojoj ti si se krila
od bijesa moje brigantine.
Ali kad sam te htio dograbiti,
uzeti te za robinju,
prekrižila si se i zatjerala
nož kroz svoje srce.
Kasnije opet, u sretnijim danima,
bio sam zavodnik u Versaillesu,
lukav i razvratan.
Ti snivala si postati opaticom...

Provukao sam se preko zida samostana
ali teška politika
odvela nas je na giljotinu.

Ove dane sasvim sam moderan:
plešem, trčim, treniram.
A imam i novac u banci.
Ti si sada zanosna plaviša:
plešeš, trčiš, treniraš.
Ništa od toga ne sviđa se tvome ocu.
Ali nakon tisuću preokreta, svih iznenadnih,
ja, jedan od Paramauntovih filmskih heroja,
grlim te, ljubim te, vjenčamo se.


Južna pošta – Putovanje poezijom Latinske Amerike,
Zagreb:
Hrvatsko društvo pisaca / Biblioteka: Poezije, 2009.
izbor, uvodni tekstovi i prijevod s portugalskog, španjolskog i engleskog
Tomica Bajsić

fotografija: Domínio público / Acervo Arquivo Nacional



Od po četka vremena volio sam te, voljela si me. Ja sam bio Grk, ti Trojanka, Trojanka, ali ne Helena. Iskočio sam iz drvenog kon...

петак, 19. април 2019.

Poezija, Žoze-Flor Tapi





Špartati noću i danju
po ovim krečnim krhotinama
koje podiže vetar

prelaziti u svim pravcima
ove hrapave prostore
svetlucave od soli

lutati smrtna
između međaša sveta

u potrazi za znakom
izmaklim ništavilu

izgubljenom igračkom
ili pukim komadom keramike

ljudskim odgovorom
na toliko slepog odronjavanja




Žoze-Flor Tapi
„Nabijena zemlja“
Sa francuskog Dejan Ilić
Povelja
Kraljevo, 2018

Špartati noću i danju po ovim krečnim krhotinama koje podiže vetar prelaziti u svim pravcima ove hrapave prostore svetlucave od ...

среда, 17. април 2019.

JEDNA PESMA, Marija Čudina



***
Nikad još nisam imala svoje rumeno dijete,
a možda bih, da su mi ga dale čiste djevojke
sad mogla predosjetiti, koji je ovo život,
što dolazi k meni u crnoj brzoj kočiji.

I ne bih samo gledala otvorenih očiju
svijet i čudo prljavih svetaca na ulicama,
nego bih se hrabro branila mačevima,
ako bi me dugo i jako mučili.

Marija Čudina

fotografija preuzeta sa https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Marija_Cudina.jpg


*** Nikad još nisam imala svoje rumeno dijete, a možda bih, da su mi ga dale čiste djevojke sad mogla predosjetiti, koji je ovo ž...

DVE PESME, Petar Matović



U SELU NORENSKA

J. Brodskom

Drozdovi se ne rasanjuju ovde
na severu zimi ako zaplamti kroz
rez neba to već bude martirologija
koje se usneženo sećaš razabirući
po vetru nijanse mraka udaraju
u vatru kroz dimnjak kako pucketa
suvo javorov smisao kada kažeš
Moj posao je da pišem to je kran
koji te održi na nogama krov i
vrata vežu te šupljinama za svet
iza tvojih kapaka odvija se scena
u selu Norenska gde imaš
redovnost fiskulture i čitanja
disciplinu posvećivanja motor
na ovakvom mrazu nikad se ne
gasi zato kao da samo kroz dim
dopiru glasovi sa neokrenutih
stranica suvi čičak dodirnućeš
u njemu stižu reči koje ti sve kažu
koje ti budu sve koje ti budu sve


SOMOT I DIM

Trebalo bi se umiriti.
Opustiti se kao duvanski dim
koji sporo i nepredvidljivo
putuje. Možeš se protegnuti
u neznatnom dodiru po naslonu
fotelje, pogladiti taj somot i
nastaviti kretanje u sećanju
na ljudsku toplinu.

Ti nisi soba, ti si više od
zagrljaja. Nisi ni dim, već
njegovo rasplinjavanje. Uvek
silaziš u reči, a ništa se neće
izmeniti. Svet će ostati da leži
između nas i ove hartije,
nepodeljeno.

Petar Matović
Iz srećne republike,

Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada, 2017.

U SELU NORENSKA J. Brodskom Drozdovi se ne rasanjuju ovde na severu zimi ako zaplamti kroz rez neba to ve ć bude martirol...