недеља, 29. април 2018.

Poezija, Đuzepe Ungareti








AGONIJA


Umreti kao ševe zaluđene
opsenama

Ili kao prepelica
preletev more
što mre u prvim šipražjima
jer ne želi
više da poleti

Ali ne živeti u tugovankama
kao štiglic oslepeli





ZATRPANA LUKA


U nju ulazi pesnik
i na svetlost izlazi sa svojim pesmama

koje rasipa

Od te poezije
ostaje mi
samo jedno ništa
sa nedosežnom tajnom

                      Mariano, 29.jun 1916.







BDENJE


Cele noći
skljokan ukraj
jednog druga
razmrskanog
čija usta škrgutava
u pun mesec zjape
a navala krvi
iz njegovih ruku
prodire
u moj muk
pisao sam
pisma puna ljubavi

Još nikada
nisam tako
za život vezan bio


                      Ćima Kvatro, 23. decembra 1915.






NA POČINKU


Ko će me pratiti kroz polja

Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi

Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja

Planine se protežu
kroz ljubičastu izmaglicu
i lelujaju s nebesima

A gore na lakom svodu
čarolija se rasula

Padam u sebe

Smrkavam se u svom leglu


                          Versa, 27. aprila 1916.






BRAĆA

Iz koje ste pukovnije
braćo?

Reč drhturi
u noći

List tek napupio

U vazduhu što se grči
nehotičan gnev
čoveka što se suočio
sa svojom
trošnošću

Braćo


                  Mariano, 15.jula 1916.






SLABAŠNI SAM STVOR

Kao taj kam
sa svetog Mikelea
tako studen
tako hrapav
tako ispošten
tako tvrd
tako posve
beživotan

Kao taj kam
i plač je moj
koji ne vidite

Smrt se
snosi
življenjem

                        Valonćelo di Ćima Kvatro, 5.avgusta 1916.






U POLUSNU

Skolila me silovita noć

Vazduh je izrešetan
kao čipka
plotunima iz pušaka
a ljudi su sabijeni
u rovove
kao puževi u kućice

I meni se čini
da mnoštvo
zamorenih klesara
nabija kaldrmu
od vulkanskog kamena
po mojim drumovima
i da ih čujem
ne videći ih
u polusnu

                    Valonćelo di Ćima Kvatro, 6. avgusta 1916.






SKRUŠENOST

Sa svojom glađu vučjom
telo svoje kao u ovčice
polako iskrećem na bok

Jer ja sam
kao trošna barka
i kao pohotan okean

                         Lokvica, 28. septembra 1916.






SAN MARTINO DEL KARSO

Od ovih kuća
ostalo je tek
nekoliko patrljaka
od duvara

Iz tolikih kuća
bliskih srcu mom
niko živ
nije pretekao

Ali u srcu
nijedan krst ne nedostaje

A moje srce je
zemlja najrazorenija

                      Valoćelo del Albero Izolato, 27.avgusta 1916.






ČEŽNJA

Kad
noć se belasa svitajna
u premaleće
i uretko
poneko promine

Nad Parizom se gusne
tmurna boja
plača

Na uglu
mosta
promatram
neizmerno ćutanje
neke devojke
vitkostruke

Naši
jadi
spajaju se

I kao da su minuli
ostajemo

                 Lokvica, 28. septembra 1916.








Giuseppe Ungaretti
Sa francuskog Milan Komnenić
Osećanje vremena, BIGZ, Beograd, 1975.