AGONIJA
Umreti kao ševe zaluđene
opsenama
Ili kao prepelica
preletev more
što mre u prvim
šipražjima
jer ne želi
više da poleti
Ali ne živeti u tugovankama
kao štiglic oslepeli
ZATRPANA LUKA
U nju ulazi pesnik
i na svetlost izlazi sa
svojim pesmama
koje rasipa
Od te poezije
ostaje mi
samo jedno ništa
sa nedosežnom tajnom
Mariano, 29.jun 1916.
BDENJE
Cele noći
skljokan ukraj
jednog druga
razmrskanog
čija usta škrgutava
u pun mesec zjape
a navala krvi
iz njegovih ruku
prodire
u moj muk
pisao sam
pisma puna ljubavi
Još nikada
nisam tako
za život vezan bio
Ćima Kvatro, 23. decembra 1915.
NA POČINKU
Ko će me pratiti kroz polja
Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi
Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja
Planine se protežu
kroz ljubičastu izmaglicu
i lelujaju s nebesima
A gore na lakom svodu
čarolija se rasula
Padam u sebe
Smrkavam se u svom leglu
Versa, 27. aprila 1916.
BRAĆA
Iz koje ste pukovnije
braćo?
Reč drhturi
u noći
List tek napupio
U vazduhu što se grči
nehotičan gnev
čoveka što se suočio
sa svojom
trošnošću
Braćo
Mariano, 15.jula 1916.
SLABAŠNI SAM STVOR
Kao taj kam
sa svetog Mikelea
tako studen
tako hrapav
tako ispošten
tako tvrd
tako posve
beživotan
Kao taj kam
i plač je moj
koji ne vidite
Smrt se
snosi
življenjem
Valonćelo di Ćima
Kvatro, 5.avgusta 1916.
U POLUSNU
Skolila me silovita noć
Vazduh je izrešetan
kao čipka
plotunima iz pušaka
a ljudi su sabijeni
u rovove
kao puževi u kućice
I meni se čini
da mnoštvo
zamorenih klesara
nabija kaldrmu
od vulkanskog kamena
po mojim drumovima
i da ih čujem
ne videći ih
u polusnu
Valonćelo di Ćima Kvatro, 6. avgusta 1916.
SKRUŠENOST
Sa svojom glađu vučjom
telo svoje kao u ovčice
polako iskrećem na bok
Jer ja sam
kao trošna barka
i kao pohotan okean
Lokvica, 28. septembra
1916.
SAN MARTINO DEL KARSO
Od ovih kuća
ostalo je tek
nekoliko patrljaka
od duvara
Iz tolikih kuća
bliskih srcu mom
niko živ
nije pretekao
Ali u srcu
nijedan krst ne nedostaje
A moje srce je
zemlja najrazorenija
Valoćelo del Albero
Izolato, 27.avgusta 1916.
ČEŽNJA
Kad
noć se belasa svitajna
u premaleće
i uretko
poneko promine
Nad Parizom se gusne
tmurna boja
plača
Na uglu
mosta
promatram
neizmerno ćutanje
neke devojke
vitkostruke
Naši
jadi
spajaju se
I kao da su minuli
ostajemo
Lokvica, 28. septembra 1916.
Giuseppe Ungaretti
Sa francuskog Milan Komnenić
Osećanje vremena, BIGZ, Beograd, 1975.