уторак, 27. фебруар 2018.

PROMETEJEV ORAO, Bogomil Đuzel











Kavkaz je i meni kavez.
Iako nijesam prikovan za stijenu
ja moram po cio dan da kljujem njegovu džigericu
pa noću, jasno je, sasvim sam malaksao.
Dok se njemu džigerica obnavlja i raste
ja sanjam o beskrajnim prostranstvima
nad kojima sam nekad letio slobodan
prije nego što mi bogovi ne dodijeliše ovaj gadan posao.
A ni oni sami više ne znaju šta hoće.
Kažu mi – kljuj ga, ne previše, da ne lipše;
neka ga boli, ali ponekad ga i zagolicaj
tako će možda podrignuti ono što misli…
Ali ja ne razumijem ni ono što on govori!
– Kako to, kad si mu u samoj utrobi
kad znaš šta jede i pije?
Nauči jezik njegovih ćelija!
Hm, ko bajagi, neki su bogovi, a ništa ne razumiju.
Dok ga ja kljujem, a ne mogu mu baš ništa
miševi i pacovi jedu čak i njihove žrtve
koje ljudi još uvijek prinose njima u čast
a ne samo ljetinu ili zimnicu.
Ja sam, pak, toliko nakljukan da ne mogu ni da letim
(a da jedem džigericu omrznuo sam dovijeka!)
Oni, jadni, misle – Prometej je samo ta džigerica.





                Sa makedonskog Duško Novaković







Kavkaz je i meni kavez. Iako nijesam prikovan za stijenu ja moram po cio dan da kljujem njegovu džigericu pa noć...

Napred u zlo, Tomislav Marković







Napred u zlo, u krv i tlo
U logor-konc, u boc i škljoc
U rec i sec, u cvil i jec
Nek čuju dec oružja zvec
Napred u zled, u bod i vred
U krvi žed, slatke ko med
U jad i bed, život na kred
U slepi gled, unedogled
Napred u slug, u crni kug
U žal i tug, gospon i drug
U novi dug, u svetski rug
Sever i jug – napred u krug
Napred u post, u gloden-kost
Šta će ti tost? Ne budi prost!
Srušen je most, nada je lost
Nije nam dost, napred u zlost
Napred u glad, u zalud-rad
U grobni hlad, u bescilj-strad
I star i mlad, iver i klad
U zverstvo pad, svi napred sad
Napred u slom silinom svom
U krš i lom, spremni za dom
Hitar i trom, ajkul i som
U pravcu zlom, u karma-kom
Napred u smrt, stamen i krt
Bodar i drt, u rajski vrt
Pij krv na crt, živom i mrt
I svaka sort nek bude mort








Napred u zlo, u krv i tlo U logor-konc, u boc i škljoc U rec i sec, u cvil i jec Nek čuju dec oružja zvec Napred u zle...

ČOVEK PEVA POSLE RATA, Dušan Vasiljev






Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov -
i nemam volje - il’ nemam snage - da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu
- ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose
- ostalo vam na čast!















Ja sam gazio u krvi do kolena, i nemam više snova. Sestra mi se prodala i majci su mi posekli sede kose. I ja u ovom mu...

TRAG, Momčilo Nastasijević




 


Č
udno li me slobodi ovo 
č
udnije li veza. 
 
Buknem u tebi, vreo se ulivam, 
jeza je ovo, oh, jeza. 
 
I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
                —
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći sta li to ubijam,
šta li budim?










  Č udno li me slobodi ovo  č udnije li veza .     Buknem u tebi , vreo se ulivam ,   jeza je ovo , oh , jeza ....

MADE IN UNIVERSE, Katalin Ladik





Jarkocrveni električni prekidač u mojoj ruci
gotovo da zaplače.

Crni kvadrat među nama
širi se.
S one strane te crne, zinule slike
hoćeš li mi se vratiti?






Jarkocrveni električni prekidač u mojoj ruci gotovo da zaplače. Crni kvadrat među nama širi se. S one strane te crne, zinul...

ONA, Risto Ratković








Iziđe iz mora
Sva u goloj vodi.

Na glavi joj kapa:
živa morska zvezda.

Kičma, bela zmija,
puzi joj niz leđa.












Iziđe iz mora Sva u goloj vodi. Na glavi joj kapa: živa morska zvezda. Kičma, bela zmija, puzi joj niz leđa. ...

петак, 23. фебруар 2018.

Kratka istorija jedne izdaje, Zvonko Karanović





Stajao je između gondola,
poput duha. Izgubljen.
Bestelesan.

Otkud on odjednom?
Otkud taj lavež iz mraka?
Otkud zvižduk vetra
kroz šaku
odavno stisnutu.

A možda to i nije bio on.
Taj na kojeg mislim
bio je drvo, bor,
četinar s igličastim listovima.
Taj na kojeg mislim
ne voli svetlost,
neonsko sunce hipermarketa.

Pogledi su nam se
sreli na tren.
Nisam mogla da se oduprem.
Pratila me je prošlost
opkoljena senkama.
Senkama koje ne odustaju.

Videla sam ga kako hoda
za vatrom,
kako podmeće svoje grudi
za metke ispaljene
                   iz budućnosti,
kako odlazi u rat
praćen rojevima
gustih crnih tačaka koji su
možda mogli da budu i stihovi.

U trenutku,
videla sam mnogo toga.

Iza zavesa,
jezici su patrolirali
erogenim zonama.
Zelena brda jurcala su
s kraja na kraj
vetrobranskog stakla.
Posle svakog četvrtka
dolazio je novi četvrtak.

Nisam mogla da mu
objašnjavam tu igru
s danima koji se ponavljaju,
s danima uvek istim,
i s tim trčećim brdima,
brisačima, staklima, jezicima.
Drugo vreme
postalo je treće vreme,
možda i četvrto, peto.

Napisala sam
istoriju svog ljubavnog života,
detaljno, do poslednjeg gadosti.
Ništa nisam prećutala.

I da je razvalio katanac
kojim sam zaključala svoj dnevnik
i pročitao napisano,
ne verujem da bi se osećao srećno,
poput čoveka s jednom rukom
koji je dobio i drugu,
poput čoveka bez jednog uha
kojem je izraslo i drugo.

Bilo je đavolski teško
odupreti se opisivanju.
Prevelika izloženost
radijaciji reči,
neprestano odlaganje informacija,
izazivanje svraba znatiželje,
čekanje,
sadašnjost koja se raspada
i pretvara u kašu.
Sve. Sve. Sve
se okrenulo protiv mene.

Trebalo je pronaći put do kuće.
Umaknuti senkama.
Probuditi se.
Zaspati.
Nestati.
Oslepeti na trenutak.
Progledati.

Pitao me je:
Da li si zaista jela plastelin?
Istina je konkretna, rekla sam.
Istina je besomučna vatra,
rekla sam. Rekla sam,
rekla u sebi
dok sam gurala kolica puna
bočica acetona i atropinskih kapi.

Prošla sam pored njega
praveći se da ga
ne čujem,
ne vidim,
ne poznajem.
Šta sam mogla
da mu kažem? Šta?
Ovaj gospodin
ne zna šta radi; on je anđeo.
Ova porodica je leglo pasa.

Najteža borba vodiće se pogledima,
pročitala sam u Svetoj knjizi.
Nisam pretpostavljala
da se to može dogoditi ispred
vitrine sa zamrznutim povrćem.
Ništa ja nisam umela
da predvidim.

Jela sam plastelin,
čuvala urin u frižideru,
noktima grebala
po limenom prozorskom simsu,
govorila sebi:
Živeli sloboda, bratstvo i jednakost!

Svakog četvrtka
delfinima sam menjala posteljinu.
Njega sam morala da ostavim.
Godine hitaju
i okreću sve naglavačke.
To valjda svako razume.










Stajao je između gondola, poput duha. Izgubljen. Bestelesan. Otkud on odjednom? Otkud taj lavež iz mraka? Otkud zvižd...