среда, 26. децембар 2018.

Poezija, Petre M. Andreevski



IZ OČIJU U OČI
Gde ostade, gde postade vreme,
kad ti je konj leteo zemljom,
ko potkovana letnja lastavica;
kad su hleb i visibaba
imali zajednički miomiris,
kad su se klice izlivale
u bujice meda i mleka,
u jata svile i kadife;
kad se iz očiju u oči gledasmo,
a tebi tvoje oči širile se
ko zora iza pauna, iza prevoja
i s njima si me hvatala, prihvatala,
ne mogavši s mene da ih svrneš;
i kad je moj stalni smeh
stalno bio tvojim zauzet
i kad je moja sloboda
stalno bila proširena tvojom;
kad si govorila da je moje telo
tvoja bašta i opština tvoja
i kad smo silazili, zapravo izlazili
među tvoje ruke, među moje;
kad su šećer i so prelazili
iz tvog znoja u moj
i kad si posle ti spavala
a ja držao ti senku nad glavom.
Ko sad da te dovabi, izbavi
iz sobe te, iz grobljanske,
ko da me pusti, da učini
mesta svoja da zamenimo?
Opet ti cveće poljsko donesoh,
vraćam ti dušu njegovu,
misleći da je tvoja.
I razdajem slatku pšenicu,
čist hleb, trešnje i rakiju,
i crkva se puni mirisima,
tamjanom i zemnom svetlošću,
a moja glava, lice moje
puni se snegom i jorgovanima.
Oh, razlikuje li večnost
svoje visoko od dubokog,
da li ću moći umreti bez tebe?



PUST KAO MAGLA
Tužbalica za izdajnikom
I stiže doba: nesrećom da se hvališ,
od tebe i vetar da se sklanja.
Samo neki plač, jedva čujno jecanje,
ko kad kiša hlapi iznad kuća,
danju probadanja, noću slušanje cvrčaka.
I dođe: da nemaš dušu ni da umreš,
a svi da te prate stopu po stopu
i samo te kroz nišan puške gledaju.
I svako čeka, hoće da bude prvi
smrt tvoju lično da ti saopšti.
Go ko igla, pust kao magla,
kako su ti bili užarni dani,
a koliko samo u srcu studi!
I da se krećeš kao kuga, okužen:
niko da poželi da liči na tebe,
niko da ime tvoje ponese,
i voda da prestane da te umiva.
Ni prosjaka da ne možeš da zadržiš na ručku
ni kuče da ne poželi da pođe za tobom,
ni mače da ti uzme hleb iz ruke,
ni mrav, ni muva da polaze po tebi.
kao vampir od gloga da strahuješ
i samo da samuješ i nasamo sa smrću
jedino da budeš siguran da živiš.
Go ko grana, sam ko utva,
koliko su ti bili vedri dani,
a koliko na licu mraka!
Šta bi bilo sa mnom kad bi mi bilo suđeno
da ja za ceo narod svoj ispaštam
i jedino s mojim suzama i kletvama
da mogu da te ljubim i dodirujem
ne bi li tako grehe tvoje okajao.
Ali strah se oko nas još uvek prosenčava
sustiže nas po ulicama, jalicama,
ispred očiju lepotu nam krade.
Zar samo ovo da rađa ova
naša rodna zemlja, naša tamna:
da te svi znaju, a niko ne poznaje
niti hoće da te se seti?
Go ko zmija, pust kao zima,
koliko behu dugi dani,
a koliko život kratak!




KAPE I GLAVE
Bili su braća i prvi bratučedi,
prelepe sestre, tetke i strine
i neki ujakovci i prosvetitelji
i, boreći se svi za istu domovinu,
podeliše se, omraziše, zakrvaviše se,
pod tuđe kape glave svoje metnuše.
A kad su potražili kape na glavama
već nije bilo ni kapa, ni glava...



            Sa makedonskog Duško Novaković




IZ OČIJU U OČI Gde ostade, gde postade vreme, kad ti je konj leteo zemljom, ko potkovana letnja lastavica; kad su hleb i visib...

Poezija, Mateja Matevski








UMANJIVANJE
Pokušaj da se obuhvati horizont
kosmos da se upije
u grudi koje pucketaju
u misao koja se širi
Svet
kroz oko
da ti gleda
i zvezdane vetruštine
ukroćene
pod nogama da ti skiče
Ali svet se i dalje širi
van tvog govora
a ti se smanjuješ
smanjuješ
u svojoj koži
u tačku
u česticu
koja se eno već vrti
sa zalutalom loptom
između sunca
i praznine


USRED DRVEĆA
Krije se čovekovo drvo
uzalud
od mraka
od noći
od oštrih koplja zvezda
Tone u bunar samotinje
davnašnja vedrina oka
izmamljene boje
lažljive slike
Neće pobeći zemlji
korenje
sem ako je ne ponesu sa sobom
u nevidljivosti nade
prema suncu koje se okreće
za svojom davninom
Dok se čovekovo drvo krije
uzaludno
u svom strahu i muku
pred gluvim zidom tame


ODLEPLJIVANJE
Napor da se odlepi
da se otkači
da se siđe
iz naručja tvrdih stvari
u prostor koje su okovale
Ti se preko njega
a kamen se u tebi opteže
preko njih si
a kroz tebe gorke trave teku
Tutkalo zemlje ne postoji
a steže li steže
Pa tada kreni odlepi se
i pođi
uvek dalje
od ograda
od zidova
visokih
Trup koji gmiže
ili misao koja se vraća
u ozračeni vazduh
I ako vetar miruje
neće mirovati reka
koja teče kroz tebe



PRIPREME
Jednoga dana vratićemo im se
vratićemo se svi
kriku i ritmu
pri ponovnom rađanju
straha od nove smrti
obnavljajuće
Ma bili potopi i munje
ma bili zemljotresi
Ponovo ćeš se vratiti njoj
ti
koji si je već jednom znao prezreti
Mislio si da se krećeš brže od nje
da tečeš i protičeš u tvoju buduću
i neminovnu večnost
nepresušnu
A oni su neraskidivi
ritam i pesma
kao misao i smrt
glas i tutanj u grudima
dok daleki vazduh guta tragove
šumova
užarenih mehanika
poroznog peska trenutke
otpušenih pora sna
Ti udišeš spokojan vazuh govora
i smrti
kao što udišeš tišinu
pred snom koji plavi
ispruženo polje noći



NEMAŠTINA
Govor ispod jezika tražim
ćutanjem
progutan
Posvuda samo
pogledi hladni
nepostojećih stvari
koje srce samo poznaje
Vrebajući
reka se
ispod meseca
smeška
Ni korenje neće da govori
do li koliko je duboka zemlja
Kako da se odgonetnu priče
razvejane vetrom
u proleće
ćutanje koje vezuje
kad govori
zemlja jedino
kroz moja
usta



FORME
Kreću se forme kreću se
iz svog nevidljivog jezgra
do svog nedirnutog prostora
Forme sna i noćnih mora
forme buncanja
koje se promiču kroz svoju groznicu
pipajući naokolo u sebi pipajući
nasumice
slepo
žmureći i sanjajući
Tražeći vlastite delove
Strane
linije
tražeći tačke po šavovima
da bi se sastavile iz izmišljenih elemenata
koje žele da budu forme
da postanu forme
vetra



PROMENE
I ponovo se otvara krug
i jedan breg od osećanja od uzbuđenja i misli
i svih zbivanja koje oko sledi
u dogovoru sa čulima
raste u grudima
I opet primećuješ opisuješ boluješ
veliku promenu stvari
kosmosa koji se kroz tebe prelama
kao tuga
posle nepovrata
Prah vekova
čovekova čestica
kao neke svetle senke iščezlih bića
i dragih
u vazduhu ti trepere
Igra nevidljivih fluida
neulovljivih
prisutnih odveć dugo
od malaksalosti do krika
I ne znaš više da li je to krug
koji se ponavlja
ili obruč koji puca kao oko pred buđenje
u nezabeleženoj
neizbežnoj
i nužnoj
spirali
svih vremena



ODLAZAK SVITACA
Samo je ona znala koliko dugo
gamiže po kamenu
dok joj žbun nije izbrusio
čvrsta krila
Potom sve njeno beše prepušteno
jednostavnosti sunca
Noć je odbaci u orbitu
čovekovu
i više ne postojahu ni trup
ni krila
Samo je svetlost tada počela kazivati
o postojanju vida
I dugo zanemeli gledali smo
kako se beznačajni puzač
pretvara
u zvezdu




           
            Sa makedonskog Duško Novaković
















UMANJIVANJE Pokušaj da se obuhvati horizont kosmos da se upije u grudi koje pucketaju u misao koja se širi Svet kroz...

недеља, 09. децембар 2018.

Poezija, NIKANOR PARA






NOBELOVA NAGRADA ZA KNjIŽEVNOST


treba da je dobijem
idelan sam čitalac
i čitam sve na šta naletim

čitam imena ulica
i svetleće reklame
i zidove kupatila
i nove spiskove nagrađenih

i policijske izveštaje
i prognoze za Derbije
i vozačke dozvole

za tipa kakav sam ja
reč je svetinja

gospodo članovi žirija
što da vas lažem
surov sam čitalac
sve čitam – ne preskačem
ni ekonomske vesti

jasno danas nešto manje
nemam na raspolaganju mnogo vremena
ali dođavola šta sam sve pročitao

stoga vas molim da mi date
nobelovu nagradu za književnost
što je moguće pre





TEST

Šta je jedan antipesnik:
Prodavac urni i mrtvačkih sanduka?
Sveštenik koji ni u šta ne veruje?
General koji u sebe samog sumnja?
Skitnica koji se svemu podsmeva
Uključujući starost i smrt?
Sagovornik lošeg karaktera?
Plesač na ivici provalije?
Narcis koji čitav svet voli?
Okrvavljen šaljivdžija
Namerno jadan?
Pesnik koji na stolici spava?
Alhemičar moderog doba?
Džepni revolucionar?
Malograđanin?
Šarlatan?
            bog?
                        nevin čovek?
Seljak iz Santijaga de Čile?
Podvucite rečenicu koja vam najviše odgovara.

Šta je antipoezija:
Bura u čaši čaja?
Snežna pega na litici?
Poslužavnik pun ljudskih organa
Kako veruje otac Salvatiera?
Ogledalo koje istinu govori?
Šamar u lice
Predsednika Društva Pisaca?
(Što Bog je u svojoj svetoj kraljevini)
Opomena mladim pesnicima?
Mrtvački kovčeg na mlazni pogon?
Mrtvački kovčeg s centrifugalnom silom?
Mrtvački kovčeg na parafinski plin?
Mrtvačnica bez pokojnika?

Obeležite krstićem
odrednicu koja vam se ispravnom čini.



MRLjE NA ZIDU


Pre nego što nastane mrkla noć
Idemo da proučimo mrlje na zidu:
Izvesne liče na poslužavnike
Druge su nalik mitološkim životinjama
Hipogrifima,
                        zmajevima,
                                                salamandrima.

Ali najtajanstvenije od svih
One su koje sliče atomskim eksplozijama.

Na zidnom bioskopu
Duša vidi ono što telo ne vidi:
kleknule ljude,
Majke sa njihovom decom u rukama,
Spomenike konjanika
Sveštenike koji pružaju hostiju.

Polne organe koji se sjedinjuju.

Ali najčudnije od svih
Jesu
bez ikakve sumnje
One koje su nalik na atomske eksplozije.



IZMIŠLjENI ČOVEK


Izmišljeni čovek
živi u izmišljenoj palati
okruženoj izmišljenim stablima
na obali izmišljene reke

Na zidovima koji su izmišljeni
obešene su stare izmišljene slike
nepopravive izmišljene pukotine
koje predstavljaju dela izmišljena
doživljena u svetovima izmišljenim
u vremenima i na prostorima izmišljenim

Svakog popodneva izmišljenog
penje se stepenicama izmišljenim
i namešta se na balkonu izmišljenom
da osmatra predeo izmišljen
koji čini dolina izmišljena
okružena brežuljcima izmišljenim

senke izmišljene
prispevaju putem izmišljenim
čudeći pesme izmišljene
u slavu smrti  sunca izmišljenog
i tokom noći s mesecom izmišljenim
sanja ženu izmišljenu
koja mu pruža svoju ljubav izmišljenu
i on ponovo oseća onaj isti bol
ono isto zadovoljstvo izmišljeno
i iznova kuca
srce čoveka izmišljenog
 



Nicanor Parra
            Sa španskog Dušan Stojković







NOBELOVA NAGRADA ZA KNjIŽEVNOST treba da je dobijem idelan sam čitalac i čitam sve na šta naletim čitam imena u...

Poezija, ŽORŽ ŠEADE








IV

Ogromne brkove nosi ratnik –
Koji brine o mojim ružama
Koji sanja konja s nogama u vodi
Jutro je zemlja drveća
Podseti me na moje obećanje o jedrenju
Ono je poput onog da ću biti viđen u plavom
Prstom pokazujem deo zemlje
Mačka traga među drvećem
Dugo dražesno sunce
Naučite malene
Da se u svetlost ne gleda
Ko će reći kako imam u svom ormaru
Štit kojim bih se zaštitio od kurtizane
Glava ne koristi
Potrebne su noge kako bi se nešto u ljubavi učinilo




XI

Tu ženu koja u svojoj odeći spi
Neću videti više u pesmama
Kada je odmori smrt
oženiću njene ruke
– To sećanje na Galileju sasvim je slabo
Bili smo voda i ja potpuno sam

            ***
Kao pticu što leti u mermernoj crkvi
Zbog sećanja Smrt te zovu

Govorio sam ti da ne uradiš ništa kažnjivo lišću

            ***
Snažan vetar ljubavnike sanja
Bez deteta tvojih očnih kapaka
Mlada devojka visoka poput drveća

Povodom nejasne kazne
Vino tuga i veče






PESME (1938)

Sa francuskog Dušan Stojković











IV Ogromne brkove nosi ratnik – Koji brine o mojim ružama Koji sanja konja s nogama u vodi Jutro je zemlja drveća ...