PUNE SU OČI NOĆI
Pune su oči noći
Pune su noći tog groznog crnog mesa ljudskog
U toj uzaludnoj čaši gde smo mi samo živac vatre.
U barci punoj krvi kad peva najzad golub prvi
Njihovu svetlost daj mi za vrući vrisak ovih zvezda.
A ja ću ti dati parče po parče naše laži
A ja ću ti dati pregršt po pregršt ove neme strasti
A ja ću ti dati kaplju po kaplju ove mrtve draži.
Pune su oči noći
Pune su noći tog groznog crnog mesa ljudskog
U toj uzaludnoj čaši gde smo mi samo živac vatre.
U barci punoj krvi kad peva najzad golub prvi
Njihovu svetlost daj mi za vrući vrisak ovih zvezda.
A ja ću ti dati parče po parče naše laži
A ja ću ti dati pregršt po pregršt ove neme strasti
A ja ću ti dati kaplju po kaplju ove mrtve draži.
PRED BURU
Neka noć bude opet onakva kakvu vi hoćete
Ja više ništa ne znam
Ništa ne razumem
Do samo noć kako opora i smolasta nadolazi
Noć i noć i noć.
Mesto zlata i zla i dobra i zida očaja
Koji se ne svršava o koji udaram glavom svaki čas
Jedan zanos bez lika jedan razum bez krika
Za dugu noć koja nailazi
Pogled i vidik smešni i smešni zanavek.
Sem krvi koja teče između bola svakog i bola svakog
Nema tog viška koji će da im meri dubinu.
Zaboravi svoje pamćenje zaboravi svoj zaborav
Ko putnik rasejani bošču na nepoznatoj stanici
Most ranjen od rana sveta pruža se preko tih urvina
Preko tog užasa i blata
Gde se lomi navika svetlosti u suzi neotkupljenoj.
Eto na proplanku te jeze bez dna da bdim i spavam
Lomljiv i tavan i sam
Drskost mi ništa ne pomaže.
Neka noć bude opet onakva kakvu vi hoćete
Ja više ništa ne znam
Ništa ne razumem
Do samo noć kako opora i smolasta nadolazi
Noć i noć i noć.
Mesto zlata i zla i dobra i zida očaja
Koji se ne svršava o koji udaram glavom svaki čas
Jedan zanos bez lika jedan razum bez krika
Za dugu noć koja nailazi
Pogled i vidik smešni i smešni zanavek.
Sem krvi koja teče između bola svakog i bola svakog
Nema tog viška koji će da im meri dubinu.
Zaboravi svoje pamćenje zaboravi svoj zaborav
Ko putnik rasejani bošču na nepoznatoj stanici
Most ranjen od rana sveta pruža se preko tih urvina
Preko tog užasa i blata
Gde se lomi navika svetlosti u suzi neotkupljenoj.
Eto na proplanku te jeze bez dna da bdim i spavam
Lomljiv i tavan i sam
Drskost mi ništa ne pomaže.
DA IMENUJEŠ SENKE ZVEZDA
Još
Imaš
Samo
Lomne i smrtne reči
Samo
Lomno i smrtno meso
Život sav da braniš
Od oranja smrti.
I leš kad tvoj
U pesak pustinje zatrpaju
Osvajači sutra sa očima čednim i vedrim
I svirepim. Bez senke.
Da zvezde sa visoravni gore i
U živom pesku smrti.
U nasilnim i prozuklim ogledalima smrti.