понедељак, 29. октобар 2018.

PORODIČNI PORTRET, Vladimir Martinovski





                          Prema jednoj crno-bijeloj fotografiji
                          iz Muzeja fotografije u Parizu
Otac
njega nema
Vjerovatno nije želio
nikad ni da ga slikaju
(a možda se sklonio
iza fotoaparata)
Ni majke
nema
Vjerovatno joj je dosadilo
da se slika bez supruga
(a možda je u kuhinji
ili pred ogledalom)
Ni djece
nema
(Vjerovatno je sin
u vojsci ili je domazet
a kćerka je možda
otišla u tuđinu
Ni djede
nema
(Vjerovatno je već odavno
otišao sa ovog svijeta)
Možda
zato baba
čuva  stari
porodični portret
kao što majke
čuvaju bebu
ili djeca
lutku



Sa makedonskog Seida Beganović







                          Prema jednoj crno-bijeloj fotografiji                           iz Muzeja fotografije u Parizu Otac ...

SVI SMO U ISTOM VOZU, TONE ŠKRJANEC










znate li uopšte da predstavite sebi
kako život može biti čaroban.
ne brinite, nećete razumeti, to su ozbiljne kosmičke sfere.
sve te želje, darovi i zamišljeno češkanje po glavi.
svi želimo samo dobru masažu
još poneki orgazam i dobro spavanje.
tako malo i tako jednostavno.
još nikada  u životu nisam se osetio tako voljenim.
govorim o kratkom trenutku. znam,
rastanak nema nikakve veze sa slabošću
koju ponekad osetim
i slabost nije nužno slabost
nego prirodna reakcija na spoljne impulse
i pomankanje prostora slobode.
prekrasna vrana čuči na prozorskom ispustu
velika crna puhasta nejasnoća.
pa kako da se ne zaljubim u tu njenu boju
za koju ne nalazim ime.
posle osvežavajućeg trčanja kroz šumu poželiš
da pozdravim tvoje ponosne prijateljice.
koja mi je draža? teško je reći, ne vidim ih oštro,
ali svakako obe.
oprostimo se s prošlošću.
ako se još jednom pojavi,
odmah ću pasti još dublje.
moje veče počinje, insistiram da ostaneš
i da zajedno pogledamo zaključak ovog lepog dana
koji tera u plač naše neprijatelje.
pustimo beznačajnosti. šta da kažemo za današnji ulov?
ne, nas dvoje nismo lovci i s nama je sve u redu. tragači smo
i svako naše traganje ima neočekivan kraj.
to mi se sviđa, to mi daje nadu.







Sa slovenačkog Goran Janković
Povelja, godina XLVIII, broj 1.











znate li uopšte da predstavite sebi kako život može biti čaroban. ne brinite, nećete razumeti, to su ozbiljne kosmič...

VIOLINA, Zbignjev Herbert






Violina je gola. Ima mršave ručice. Neprestano hoće njima da se zakloni. Plače od stida i hladnoće. Zato. A ne kao što tvrde muzički recenzenti da bi bilo lepše. To nije istina.





Zbigniew Herbert
Sa poljskog Petar Vujičić

Violina je gola. Ima mršave ručice. Neprestano hoće njima da se zakloni. Plače od stida i hladnoće. Zato. A ne kao što tvrde mu...

PREKRŠAJ, Duško Novaković








Tada sam se provukao kroz bodljikavi zastor
Prve jagode majci da uberem.

Nežno će me pogledati kad ih počne jesti
I možda pozvati, osmehnuta, da sednem pored nje.

I sinom me nazvati među ostalim sinovima
Od blata me očistiti, na dojku me mladu priviti
Da i ja posisam mleko koje je bilo i moje

Ako ne zbog ukradenih jagoda
Onda zbog onih nekoliko kapljica dečačke krvi
Koje još vise tamo na žici, svetlucaju i trepere
I nikako, prođoše okrutne godine, da padnu.







Dijalog o nemaru,
Prosveta, Beograd, 1986.









Tada sam se provukao kroz bodljikavi zastor Prve jagode majci da uberem. Nežno će me pogledati kad ih počne jesti I ...

POSTOJE, Jan Skacel








Postoje pejzaži u kojima deca još mašu vozovima.
Uvek smo pomalo tužni
na malim železničkim stanicama,
gde niko ne čeka.

Odjednom imamo dušu belu od jorgovana,
odjednom je u nama previše čoveka.






Jan Skácel
Sa češkog Biserka Rajčić
Jesen s mrtvim jastrebom,
KOV, Vršac , 1998.








Postoje pejzaži u kojima deca još mašu vozovima. Uvek smo pomalo tužni na malim železničkim stanicama, gde niko ne ček...

RUKOPIS, Blaže Koneski







Prvi leptirak ovog proleća
belim pegama po nebesnoj plaveti
među mladim zelenilom lipa i kajsija
beleži svoje bele stihove.
Tako i s toga,
ja
ono u šta sam zaljubljen
ponovo zavolim.






Блаже Конески
Sa makedonskog Cveta Kotevska
Crkva,
Nolit, Beograd, 1988










Prvi leptirak ovog proleća belim pegama po nebesnoj plaveti među mladim zelenilom lipa i kajsija beleži svoje bele stiho...

уторак, 16. октобар 2018.

Poezija, Nedeljko Mamula





MLADOST

o
sedam dana i noći
učio sam i pisao
mnogo
koračajući po sobi
s jednog kraja
na drugi
noseći mašinu vezanu
oko pojasa
ili vrata
ne sećam se više
tog trenutka
kada je ušla majka i kriknula
ležao sam polumrtav
od gladi i dima


U STALNOM VRAĆANJU

kao što suton je
ili tihi šum talasa
u stalnom vraćanju
ne vraća se više
bat sandala pod ogrtačem
jedan za drugim
u prirodnom sledu kao kamenje
s vrha obrušeno
i ne čuje se
stisak ruku u pozdravu
i reči
od kojih gvozdena vrata
na ulazu
pršte
a niko ne zna šta je
spolja
a šta unutra



REČ

iz vode
hladne do grla
onu što spretnim vezuje prstima
pupak
prepoznajem već i pozdravljam
po drugi put
bezbroj lica
nadnosi se nad plamenom
velika senka
oko mene kreće se i miruje
kao reč pri dodiru


Polja, 253
Novi Sad, 1980.

MLADOST o sedam dana i noći učio sam i pisao mnogo koračajući po sobi s jednog kraja na drugi noseći mašinu vez...

Poezija, Alen Bešić





ARS POETICA

Saši Jelenkoviću,
odgovor na tihu poslanicu

Treba otputovati. Zbog poroznosti, čežnje,
ranjivosti. Da bi se mogli pisati dnevnici,
dokumentovati kolebanje. Daškom mente
prepričati tjeskobnu nutrinu amfora zapečaćenih
voskom i školjkama na dnu Mediterana.
Uglavnom birati poraz kao utočište i učiti
ćutati o tome. Ulovljen u mrežu meridijana,
fanatični sakupljač prizora nestvarnih kao
slatko od ruža, oporih kao trnjine. Treba
pristati na sebe, imati strpljenja. I opstajati
u vakuumu od pogleda do slova.

USITNJENO JE MOJE VRIJEME, KAPRIČO

Usitnjeno je moje vrijeme. Svaka sekunda
skriva okean. Sada, postojim za odustajanja.
I nedorečenost. Sve što znam znam iz knjiga.
U oaze plemenite praznine
pohranjujem urne sa pepelom mnogih svojih ja.
Proći će nebo i zemlja, ali prolaze i
riječi. Poezija – pismo nepovratno. Poneka
slika, kao pelud na prstima, ostaje. U njoj,
katkad, alhemiju meda otkrivam:
kamene terase i maslinjaci po jadranskim otocima;
frutti di mare, bokal bevande i paški sir
u konobi u Komiži;
borove iglice na mladoj koži vrganja iz
bosanskih šuma mog djetinjstva;
djevojka što miluje zaspalu mačku
na stepeništu puste vile u nekoj od uličica
starog dijela grada Rodosa.
Hronika sitnica.
Dovoljna za čitav jedan život.


VENECIJA

…jer ovo je grad za oko; ostala čula su
ovde jedva primetna druga violina…
Josif Brodski, Vodeni žig

Sačuvao sam tek pregršt pastelnih snimaka: re-
cimo, jedan feral što jedva tinja u magli. Vjerujem
da je taj nestvarni graničnik iza koga počinje be­-
skonačnost, u stvari, kandilo za promrzlu dušu
Josifa Brodskog. (Ona se već odavno, iz prenapu­-
čenog groblja San Mikele, prometnula u miris za-
pletenih algi.)
Pitam se ko je izmješao hodnike, rotonde, ste­-
peništa i nije li Venecija Dedalov neostvareni san
koji je jedanput pokušao odsanjati u utrobi Krita?
Nedovoljni su ovdje klupko i hrabrost. Minotaur se
krije u svakom ogledalu. Naročito u podne, kad ti
se izgubi i sopstvena sjenka.
Potrebno je da otekne nešto vode iz zamućenih
kanala. (Kaže Brodski da je voda slika vremena.)
Da odrazi potavne. Tek tada okoštale slike sazru u
jezik, i riječi (same od sebe) počnu da se krune po-
put Betovenovog preludija Für Elise.
Raste Prvobitni Grad. Uvijek drugačiji. Uvijek
izvan imena.

BOSNAE, ULTIMA THULE, EQULIBRIUM

Večeras u mom rodnom gradu, u gracioznim
piruetama, igraju pahulje. Prolaznici su treperavi
oreoli od polarne svjetlosti. Plutaju po trotoarima
kao papirni lampioni vodom na kineski praznik
mrtvih. Svak sa svojim znakom. Ideogramom na
mjestu srca.
U glasovima divljih pataka sa rijeke čujem no-
stalgiju, zvuk praskanja smrznutih stabala, vidim
ribe optočene ledom. Sibir nije daleko.
Zastajem na sredini mosta i u trenu, beskrajno
kratkom, usnim tajnu ravnoteže: spokoj mjehura
u libeli u savršenom zagrljaju poprečne skale.
Ali ovdje, u ovoj Posljednjoj Tuli, ravnoteža je i
zaustavljeni dah snajperiste prije pucnja, na ivici
limba koji se otvara između bezbrižnog dječijeg
smijeha i njegovog izdisaja.
U mraku, sa pločnika, poput raspetog Agneca,
besmisleno plamti nevještom rukom nacrtana ško-
lica.


Hronika sitnica,
Bijelo Polje, 2014

ARS POETICA Saši Jelenkoviću, odgovor na tihu poslanicu Treba otputovati. Zbog poroznosti, čežnje, ranjivosti. Da bi se...

петак, 12. октобар 2018.

Ko je sve?, Asan Dialo





                Ko može Sve?
                Ko zna Sve?
                Ko vidi Sve?
Ako to niste Vi, Gospode?

                Ko je proširio Univerzum,
                Načinio biće,
                Stvari,
                Dao život,
                Smrt,
                Sreću;
Ako to niste Vi, Gospode?

                Ko je Zaštita,
                Snaga,
                Nada,
Svih onih koji se zaklanjaju za Vaša prsa;
Ako to niste Vi, Gospode?

                Ko je besmrtan,
                Bog od svih slavljen,
                Ko je dobrota,
                Oproštaj,
                Ljubav,
Ako to niste Vi, Gospode?

                Ko je iznad Svega,
                Pre Svega,
                Posle Svega,
                Ispred vremena
                A biće i posle vremena,
Ako to niste Vi, Gospode?

Ko je pre svakog početka,
I trajaće posle svih Završetaka,
Jedini Bog svega što živi i mre,
Ako to niste Vi, moje Sve?



Assane Diallo
Preveo Nikola Trajković
Savremena poezija Senegala
Bagdala, Kruševac, 1977.
                                                 

                Ko može Sve?                 Ko zna Sve?                 Ko vidi Sve? Ako to niste Vi, Gospode?      ...

Evo me!, Bokar Pate Diong






Evo me kao nekad
Treba razveseliti večerom nosače kamenja
Evo me na poprištu
Išaran ritmom i znojem
Evo me na starim trgovima
U galopu reči po pesku
Ti ćeš biti boje kamena
Pod mojim prstima oslobođenim
Ja ću biti nosač kamenja
Za tvoje čelo gogenovsko
I ti ćeš govoriti sa Zapada tamnog
Skupljajući priloge svetlosti
I ti ćeš mi govoriti svojom očima
Slobodnih od svih naslaga

Poznao sam te.


Bocar Pathe Diong
Preveo Nikola Trajković
Savremena poezija Senegala
Bagdala, Kruševac, 1977.

Evo me kao nekad Treba razveseliti večerom nosače kamenja Evo me na poprištu Išaran ritmom i znojem Evo me na starim trg...

Poezija, Dobriša Cesarić



JEDNE NOĆI

Te noći pisah sjedeć posve mirno,
da ne bih majci u susjednoj sobi
škripanjem stolca u san dirno.

A kad mi koja ustrebala knjiga,
sasvim sam tiho išao po sagu.
U svakoj kretnji bila mi je briga
da staricu ne probudim dragu.

I noć je tekla spokojna i nijema.
A tad se sjetih da je više nema.


JESEN

Ona je tu. U tuzi kiše
Po poljanama tiho hoda,
I kuda stiže u vis diže
Usplahirena jata roda.

Polako penje se u brda,
A kuda prođe, njezin put
Od otpalog je lišća žut.
I u dol njime idu krda.

U jezero unese nemir,
I ne vidiš mu više dna,
A medvjed, koga putem sretne,
Odjednom zaželi se sna.

A kada livadama dune
Njen vjetar, uzbune se travke.
U strništima tužno šušti:
To polja slute snijeg i čavke.

Na cesti uveli se list
U čudu digo: gle, ja skačem!
A čovjek koji hoda drumom
Zagrnuo se ogrtačem.




SLAP



Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap?

Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

JEDNE NOĆI Te noći pisah sjedeć posve mirno, da ne bih majci u susjednoj sobi škripanjem stolca u san dirno. A kad mi koja ustrebala knji...

Disanje, Mirjana Stefanović





Celokupna površina plućnih mehurića-alveola
u kojima se krv i vazduh neposredno dodiruju
iznosi kod čoveka od šezdeset do sto dvadeset
kvadratnih metara.
                Tom velikom zastavom od najfinije svile
čovek maše celog života.

Indigo
Nolit, Beograd, 1973.

Celokupna površina plućnih mehurića-alveola u kojima se krv i vazduh neposredno dodiruju iznosi kod čoveka od šezdeset do sto...

Poezija, Hoakin Pasos






DAN

Da bi se rodio dan prepun korenja
bilo je dovoljno jedno drvo.
Da bi se on natopio zlatnim i opojnim medom
bila je dovoljna jedna pčela.

Sakupljam kamenje za slučaj da
neki nedostaje u građenju kule,
čuvam ćupove kada
se bude prosula tečnost.

Da se napravi let ptica selica
danas je dovoljna samo jedna ptica
da se napravi jedna riba
danas je dovoljna voda.

Veliki dan pravljena zgrada i mostova,
plodnog mukanja krava
i znakova kiše.
Taman i svetao dan koji me podseća
na moju dužnost da pevam.

OVO NIJE ONA

Ovo nije ona, to je vatar,
to je vazduh koji je doziva;
to je njeno mesto, to je
praznina koja je traži.
To je samo vazduh koji čeka,
to je povetarac koji je očekuje,
ali nije ona, nije ona,
nije ona ta što mi priča;
to je svetlost u ogledalima,
to je tuđa senka,
to su kola njenog tela.
To su samo kola koja prolaze.
To je samo drvo, list,
koji je pokriva i koji je prati,
to je samo gest koji potapa
prste sna u ništavilo.
To je ruka koja se otvara,
to je šaka koja me doziva,
ali nije ona, nije ona
iako je to njeno lice.
To je lice vetra,
to su usta vazduha,
to jato poljubaca
leti razbacano i bez krila.
Zašto želim ovu prazninu
što joj je služila kao jastuk,
jer kada je napunim, grudima nudi
samo jedan lažni uzdah?
Za šta živi ova odsutnost
koja raste u duši?
Za šta vazduh, ovaj vazduh
koji se licem maskira?
Tamo gde je bilo telo
samo se sećanje sadi:
a tamo gde su bili glasovi,
leševi reči...
Ima jedan toranj, na crkvi
koji je izgubio svoja zvona,
ima jeda izvor u planini,
koji je ostao bez vode;
blizu jednog ružičnjaka bez ruža
rađa se dan bez jutra,
i u ovoj praznini vetra
gde je bila predata
samo gola praznina
u obliku jedne devojke.

                                                        

Joaquín Pasos
Sa španskog Branislava Advigov
Imamo vatru, KOV, Vršac, 2016.

DAN Da bi se rodio dan prepun korenja bilo je dovoljno jedno drvo. Da bi se on natopio zlatnim i opojnim medom bila j...

A ja želim da pevam, Efrosini Manda – Lazaru




*

A ja želim da pevam
ali glasovne vibracije utiču
na žice u minskom polju
i jedan mali, najmanji potres
može značiti kraj.
A ja želim da pevam kao čovek
i da ponekad zviždućem kao mangup
skupljajući cveće i plodove iz vrtova.


Sa novogrčkog Saša Đorđević
Skupljačica mina,
Treći trg, Čigoja štampa, Beograd, 2017.

* A ja želim da pevam ali glasovne vibracije utiču na žice u minskom polju i jedan mali, najmanji potres može značiti k...