Ličim na kralja zemlje gde kiša stalno pada,
Bogata a nemoćna, već prestara a mlada,
Što, prezirući naklon vaspitača mu smernih,
Čami kraj svojih pasa kao uz druge zveri.
Ništa da ga razgali, ni divljač, niti soko,
Ni njegov narod što mre u balkon uperiv oko.
Dragog lakrdijaša balada i prilika
Ne vedri više čelo tog teškog bolesnika;
Krevet, izvezen krinom, njemu će grob da bude,
A dvorske gospe, koje za svakim knezom žude,
Ne znaju kako da se bestidnije obuku,
Da tom kosturu mladom bar osmeh još izvuku.
Nikada alhemičar ne uspe da izluči
Iz njegovoga bića boljku koja ga muči,
Ni kupanjem u krvi, što su Rimljani znali
I silnici se toga pod starost dosećali,
Ne zgreja tu lešinu otupelu od sete,
Čijim žilama struji zelena voda Lete.
Charles Baudelaire
Sa francuskog Borislav Radović
Šesnaest cvetova zla,
Treći trg časopis
Poezija, Beograd 2011.