Stajao je između gondola,
poput
duha. Izgubljen.
Bestelesan.
Otkud
on odjednom?
Otkud
taj lavež iz mraka?
Otkud
zvižduk vetra
kroz
šaku
odavno
stisnutu.
A
možda to i nije bio on.
Taj na kojeg mislim
bio je drvo, bor,
četinar s igličastim
listovima.
Taj na kojeg mislim
ne voli svetlost,
neonsko sunce hipermarketa.
Pogledi su nam se
sreli na tren.
Nisam mogla da se oduprem.
Pratila me je prošlost
opkoljena senkama.
Senkama koje ne odustaju.
Videla sam ga kako hoda
za vatrom,
kako podmeće svoje grudi
za metke ispaljene
iz budućnosti,
kako odlazi u rat
praćen rojevima
gustih crnih tačaka koji su
možda mogli da budu i stihovi.
U trenutku,
videla sam mnogo toga.
Iza zavesa,
jezici su patrolirali
erogenim zonama.
Zelena brda jurcala su
s kraja na kraj
vetrobranskog stakla.
Posle svakog četvrtka
dolazio je novi četvrtak.
Nisam mogla da mu
objašnjavam tu igru
s danima koji se ponavljaju,
s danima uvek istim,
i s tim trčećim brdima,
brisačima, staklima, jezicima.
Drugo vreme
postalo je treće vreme,
možda i četvrto, peto.
Napisala sam
istoriju svog ljubavnog
života,
detaljno, do poslednjeg
gadosti.
Ništa
nisam prećutala.
I da je razvalio katanac
kojim sam zaključala svoj dnevnik
i pročitao napisano,
ne verujem da bi se osećao srećno,
poput čoveka s jednom rukom
koji je dobio i drugu,
poput čoveka bez jednog uha
kojem je izraslo i drugo.
Bilo je đavolski teško
odupreti se opisivanju.
Prevelika izloženost
radijaciji reči,
neprestano odlaganje informacija,
izazivanje svraba znatiželje,
čekanje,
sadašnjost koja se raspada
i pretvara u kašu.
Sve. Sve. Sve
se okrenulo protiv mene.
Trebalo je pronaći put do kuće.
Umaknuti senkama.
Probuditi se.
Zaspati.
Nestati.
Oslepeti na trenutak.
Progledati.
Pitao
me je:
Da li si zaista jela plastelin?
Istina je konkretna, rekla
sam.
Istina je besomučna vatra,
rekla sam. Rekla sam,
rekla u sebi
dok sam gurala kolica puna
bočica acetona i atropinskih kapi.
Prošla sam pored njega
praveći se da ga
ne čujem,
ne vidim,
ne poznajem.
Šta sam mogla
da mu kažem? Šta?
Ovaj
gospodin
ne
zna šta radi; on je anđeo.
Ova
porodica je leglo pasa.
Najteža borba vodiće se
pogledima,
pročitala sam u Svetoj knjizi.
Nisam pretpostavljala
da se to može dogoditi ispred
vitrine sa zamrznutim povrćem.
Ništa ja nisam umela
da predvidim.
Jela
sam plastelin,
čuvala urin u frižideru,
noktima grebala
po limenom prozorskom
simsu,
govorila sebi:
Živeli sloboda, bratstvo
i jednakost!
Svakog četvrtka
delfinima
sam menjala posteljinu.
Njega
sam morala da ostavim.
Godine hitaju
i okreću sve naglavačke.
To valjda svako razume.