PROMETEJEV ORAO, Bogomil Đuzel











Kavkaz je i meni kavez.
Iako nijesam prikovan za stijenu
ja moram po cio dan da kljujem njegovu džigericu
pa noću, jasno je, sasvim sam malaksao.
Dok se njemu džigerica obnavlja i raste
ja sanjam o beskrajnim prostranstvima
nad kojima sam nekad letio slobodan
prije nego što mi bogovi ne dodijeliše ovaj gadan posao.
A ni oni sami više ne znaju šta hoće.
Kažu mi – kljuj ga, ne previše, da ne lipše;
neka ga boli, ali ponekad ga i zagolicaj
tako će možda podrignuti ono što misli…
Ali ja ne razumijem ni ono što on govori!
– Kako to, kad si mu u samoj utrobi
kad znaš šta jede i pije?
Nauči jezik njegovih ćelija!
Hm, ko bajagi, neki su bogovi, a ništa ne razumiju.
Dok ga ja kljujem, a ne mogu mu baš ništa
miševi i pacovi jedu čak i njihove žrtve
koje ljudi još uvijek prinose njima u čast
a ne samo ljetinu ili zimnicu.
Ja sam, pak, toliko nakljukan da ne mogu ni da letim
(a da jedem džigericu omrznuo sam dovijeka!)
Oni, jadni, misle – Prometej je samo ta džigerica.





                Sa makedonskog Duško Novaković