Kavkaz je i meni kavez.
Iako nijesam prikovan za stijenu
ja moram po cio dan da kljujem
njegovu džigericu
pa noću, jasno je, sasvim sam
malaksao.
Dok se njemu džigerica
obnavlja i raste
ja sanjam o beskrajnim
prostranstvima
nad kojima sam nekad letio
slobodan
prije nego što mi bogovi ne
dodijeliše ovaj gadan posao.
A ni oni sami više ne znaju šta
hoće.
Kažu mi – kljuj ga, ne
previše, da ne lipše;
neka ga boli, ali ponekad ga i
zagolicaj
tako će možda podrignuti ono što
misli…
Ali ja ne razumijem ni ono što
on govori!
– Kako to, kad si mu u samoj
utrobi
kad znaš šta jede i pije?
Nauči jezik njegovih ćelija!
Hm, ko bajagi, neki su bogovi, a
ništa ne razumiju.
Dok ga ja kljujem, a ne mogu
mu baš ništa
miševi i pacovi jedu čak i
njihove žrtve
koje ljudi još uvijek prinose
njima u čast
a ne samo ljetinu ili zimnicu.
Ja sam, pak, toliko nakljukan
da ne mogu ni da letim
(a da jedem džigericu omrznuo
sam dovijeka!)
Oni, jadni, misle – Prometej
je samo ta džigerica.