петак, 23. фебруар 2018.

Pet pesama, Dejan Ilić







Plutarh



Knjiga, dobijena maja 1989, Plutarhovi
Slavni likovi antike, od drage osobe,
tvrde korice, divan povez, povodom,
ko zna kojim povodom, prošla
kroz ovih dvadeset i pet godina
kao kroz neki tunel, prokrijumčarena
kroz godine ratova i promena, svih
vrsta bede i siromaštva, kroz najbolje
godine naših života, da bi konačno
stigla netaknuta, potpuno nova,
u moje ruke, ovog maja, 2014.

Kako samo odjekuju grčka i latinska
imena, skupine konsonanata i glasovi
vojskovođa, kako pršti mladost sveta,
u mojoj već staroj krvi.






***

Mistra, aprila 2013.

Hvala vam, gospođo Kristina,
na prostranom salonu stare kuće
u kojem smo spavali, na voćnjaku
pomorandži u cvatu, i na onim zrelim
već popadalim plodovima punim
soka. Hvala na doručku,
služenom u vašoj bašti,
na marmeladi od vaših dunja,
ovčjem mleku, maslinama i mirisu
sveg tog bilja po bezbrojnim
saksijama, što je govorilo svojim
dalekim začinskim jezicima,
na staroj pikap tojoti, parkiranoj
usred vašeg mediteranskog raja.
Na pogledu koji se s balkona
vaše stare kuće pružao ka dolini
gde su nekada živeli oni koji
umeše da štede reč i cene delo,
s druge strane, ka brdima
po kojima još uvek tumaraju
sablasti Paleologâ. I, posebno,
hvala na ćuku što se tako glasno čuo
iz okolnih šuma, čak i kada bi prozori
bili zatvoreni. Na njegovom glasu,
koji me je, kao u mojim krajevima,
nežno polagao u san.





***



Ponovo ulaz u veliki grad, ponovo
osećaj da ste ovde već bili. Previše
traka, pumpe, šleperi, čovek na vespi,
usamljen u svojoj traci. Utrine, utrine,
blokovi zgrada, molovi. Pred nama,
naš anđeo čuvar, njegova mapa
i glas čija uputstva strogo pratimo.
I kraj puta, u senci drveta, odjednom
kapelica, malo veća od kućice
za ptice, te stajemo da se odmorimo
i upalimo sveću, nahranimo
ptičicu što živi u ovoj beloj
kućici s plavim krovom, iako je
toliko buke okolo, iako je
niko ne vidi, iako je
jedini saobraćajni znak nade
u ovom predgrađu.





Loša zemlja



Nastavićeš da rasteš i neće ti
biti lako, na zlo si mesto došla,
i tu se neće mnogo menjati. Bolan je
period pred tobom, godine reza,
bolno, ovde će biti samo bolnije.
Loši običaji biće sve gori,
muzika, knjige, povremena putovanja,
dugi boravci na moru, neće biti
dovoljni, ovo je loša zemlja, ovde žive
loši ljudi, pokušaj da ne vidiš
ono što vidiš i da vidiš
ono što ne vidiš. Pokušaj
da budeš više od onoga
što jesi, da bi svet bio manje
od onoga što on jeste. Ima puta,
i on je u tebi, kao što su sunce
i nebo, ako bolje pogledaš, u nama.
Ništa se ne može obećati, nema utehe,
samo prepona koje ćeš neprestano
preskakati, ali ne odustaj, budi
hrabra, ništa nam, zapravo, ne mogu
oduzeti, put je nevidljiva reka,
bistra, u nama, što samo protiče
kroz dolinu plača.





***



Od sada pa nadalje, stalno će te
pratiti ta iluzija, da se kretanjem
nekuda ide. To je početak ostatka
tvog života. Početak početka
ostatka tvog života. Zenon, aporija,
zec i kornjača. I videćeš samo ono
što si već video, i u drugim ćeš
gradovima biti samo u svom gradu,
kao da se nisi ni pomerio. Pozdravi,
lica, pogledi, sve će to biti isto,
kako si proćerdao svoj život kod kuće,
tako ćeš nastaviti
da ga trošiš po putevima
kojima budeš prolazio.






Pet pesama
Dolina Plistos, Povelja, Kraljevo, 2017.