Ja sam
gazio u krvi do kolena,
i nemam
više snova.
Sestra
mi se prodala
i majci
su mi posekli sede kose.
I ja u
ovom mutnom moru bluda i kala
ne
tražim plena;
oh, ja
sam željan zraka! I
mleka!
I bele jutarnje
rose!
Ja sam se smejao u
krvi do kolena,
i nisam pitao:
zašto?
Brata sam zvao
dušmanom kletim.
I kliktao sam kad
se u mraku napred hrli
i onda leti k
vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas
mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin
grli,
i kako mi s glave,
raznosi krov -
i nemam
volje - il’ nemam snage - da mu se svetim.
Ja sam do juče
pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio
sram.
I do juče nisam
znao sudbinu svoju pravu
- ali je
danas znam!
Oh, ta
ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi
žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene
godine Klanja,
radi
ovog svetog Saznanja
što mi
je donelo propast.
I ja ne
tražim plena:
oh,
dajte meni još šaku zraka
i malo
bele, jutarnje rose
- ostalo
vam na čast!