понедељак, 24. јул 2017.

Poezija, Milica Milosavljević



MOLITVA RAĐA GREŠNIKE

Znaš li ti kako bliskost udaljava.
Ta razularenost, sramota, koža koja
bubri, jer ne može da se uvuče u sebe
od svih tih potentnih sazvežđa, neispitanih
svetova do crnih rupa i kratera.
Molim te, istovari me nežno u srce
nekog isposnika. Ne pitaj, samo učini to,
hitno je. Taj čovek mora prestati da se moli.



INTIMNA ISTORIJA ČOVEČANSTVA

Sinoć sam nikla kao biljka
i već su me jutros počupali,
da bih u sobi 406 hotela Tokio
poslužila kao zaslađivač čaja.
Njima, koji će već sutra
biti na dva različita kontinenta.



OČE MOJ, KOJI SA MNOM LEŽEŠ
U POSTELJU, SPASI ME

Mi smo prineti zaboravu, tek nečemu.
Portretima naših roditelja, njihovim
propuštenim prilikama i našim koje još
uvek nismo propustili. Oreolima koji su nas
spasavali i koji nam sada izgledaju ko suvišan
detalj iznad glava koje se prazne poput hotela u
malim primorskim gradićima nakon završene letnje
sezone.




U zoni umereno-kontinentalnih strahova
CEKIT Zaječar, 2015.