петак, 07. јул 2017.

Nevidljivi ljudi, Eskimska pesma



Postoji jedno pleme nevidljivih ljudi
koji se oko nas kreću kao senke – jeste li ih osetili?
Imaju tela poput naših i žive baš kao i mi,
upotrebljavaju isto oružje i oruđe.
Ponekad možete da vidite njihove tragove na snegu
pa čak i njihove iglue
ali nikada nevidljive ljude.
Oni jedino mogu da se vide kada umiru
jer tek onda postaju vidljivi.
Desilo se jednom da se jedna žena iz roda ljudi
udala za jednog čoveka iz roda nevidljivih ljudi.
U svakom slučaju on je bio dobar muž:
Odlazio je u lov i odnosio joj hranu,
Osim toga mogli su da se razgovaraju među sobom kao
svaki drugi par.
Ali žena nije mogla da podnese pomisao
da ne zna kako čovek za koga se udala izgleda.
Jednog dana kada su oboje bili kod kuće
toliko ju je obuzela znatiželja da ga vidi
da je nožem potegla prema onom mestu na kome je
znala da sedi.
I želja joj se ispunila:
Pred očima joj se stvorio lep mladić koji pade na pod.
Bio je hladan i mrtav, bilo je kasno
shvatila je šta je šta je uradila,
isplakala je sopstvenu dušu
Kada su nevidljivi ljudi čuli o ovom ubistvu
izišli su iz svojih iglua da se osvete.
Moglo se videti kako im strele lete kroz vazduhi
i kako im lukovi zapinju dok odapinju strele.
Ljudi su stajali beznadežno
jer nisu znali šta da rade i kako da se bore
zato što nisu mogli da vide svoje napadače.
Ali nevidljivi ljudi su imali svoj propis časti
što im je zabranjivao da napadaju protivnike
koji nisu mogli da se brane,
te tako nisu odapinjali strele
i ništa se nije desilo: bitke uopšte nije bilo
i svako se vratio svom svakodnevnom poslu.





Sa engleskog Ivana Milankov
Izvornik: Jerome Rothemberg, Shaking the Pamkin, 
New York 1972.