петак, 28. јул 2017.

Poezija, Ćamil Sijarić



Imam jedan prsten,
stari prsten nekog starog Rimljanina.
Izvađen je iz groba.

Ima jedno doba
kako me muči taj prsten:
sve mi se čini da mi onaj Rimljanin govori
da je i on, kad je živ bio,
na istom, na malom prstu
taj prsten nosio.



Šta bih drugo, do da slomim drvce
i pustim ga niz vodu da te
nađe.
Nemam ništa do drvce,
nemam lađe.



Naiđoh na napušten put kroz goru.
Izraslo po njemu granje, izrasle trave.

Naiđoh na grob kraj puta –
na kamena dva, jedan iznad nogu,
drugi iznad glave.

I sad smo tu od putnika samo
nas dva.
Taj koji je nekad na putu zastao...
I ja.
Nastavih dalje tim napuštenim
putom kroz goru,
i sve mi se čini da više sam ne putujem,
da uz svoje, i njegove korake čujem.



Nađoh starca gdje leži kraj kamena.
Upitah ga zašto tu leži, zašto je sam.
Odgovori mi zar ne vidim da je u društvu,
da je pokraj njega taj kâm.
Kad umrem – veli – kad legnem
da vječnim snom spavam,
pobošće mi kamen nad glavom,
pa se na njega navikavam.



O sebi sam ovako razmišljao:
svejedno mi je – bio živ, ili ne bio.
Tek prolazeći pokraj izvora,
sa kojeg sam nekad pio,
uplaših se kad vidjeh
da je presušio.




Šetnje po Šipovicama
Centar za kulturu Bihor, Petnjica
2003.