Imam jedan prsten,
stari prsten nekog starog Rimljanina.
Izvađen je iz groba.
Ima jedno doba
kako me muči taj prsten:
sve mi se čini da mi onaj Rimljanin
govori
da je i on, kad je živ bio,
na istom, na malom prstu
taj prsten nosio.
Šta bih drugo, do da slomim drvce
i pustim ga niz vodu da te
nađe.
Nemam ništa do drvce,
nemam lađe.
Naiđoh na napušten put kroz goru.
Izraslo po njemu granje, izrasle
trave.
Naiđoh na grob kraj puta –
na kamena dva, jedan iznad nogu,
drugi iznad glave.
I sad smo tu od putnika samo
nas dva.
Taj koji je nekad na putu zastao...
I ja.
Nastavih dalje tim napuštenim
putom kroz goru,
i sve mi se čini da više sam ne
putujem,
da uz svoje, i njegove korake čujem.
Nađoh starca gdje leži kraj kamena.
Upitah ga zašto tu leži, zašto je sam.
Odgovori mi zar ne vidim da je u
društvu,
da je pokraj njega taj kâm.
Kad umrem – veli – kad legnem
da vječnim snom spavam,
pobošće mi kamen nad glavom,
pa se na njega navikavam.
O sebi sam ovako razmišljao:
svejedno mi je – bio živ, ili ne bio.
Tek prolazeći pokraj izvora,
sa kojeg sam nekad pio,
uplaših se kad vidjeh
da je presušio.
Šetnje po Šipovicama
Centar za kulturu Bihor, Petnjica
2003.
2003.