четвртак, 22. јун 2017.

Poezija, Vladimir Holan



MAJKE POSLE RATA

              Jaroslavu Sajfertu

Ima takvih koje se pokoravaju pred Bogom.
Ima takvih koje proklinju.
Ima takvih koje neće oprostiti.
Ima takvih koje traže pomoći od
sudbine, iako je pobliže
nisu upoznale... Ima takvih
koje su poludele... Ali nema ipak
nijedne koja bi
ušla ponovo u svoj život...

Sipajući zrna golubovima
jedna od njih rekla je oporo:
„Ja znam da je moj sin već
davno mrtav, ali
večno mi ne odgovara na pisma...“




POSLEDNJI

Poslednji list trese se na platanu
jer dobro zna da ono što ne drhti, nije čvrsto.
Drhtim, Bože moj, jer predosećam
da ću uskoro umreti, te ne bi trebalo da sam bespomoćan.
Sa svakog drveta pada čak i poslednji list,
jer veruje zemlji.
Sa svakog čoveka pada čak i poslednja obrazina,
jer pod u kosturnici čine obične daske.
List, Bože, ne mora ni za šta da te moli,
dao si mu da raste i on to nije pokvario.

A ja...



IAKO

Iako, ljubavi, stalno mi izmičeš,
ti sigurno jesi moja prisutnost!
Kao vodopad:
iako stalno ga napušta stalno ista voda,
on stalno ostaje na istome mestu...




Vladimir Holan
Sa češkog Petar Vujičić
Bol
KOV Vršac, 1993.