четвртак, 22. јун 2017.

Čitalac, Horhe Luis Borhes




Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali
ja se gordim onima koje sam pročitao.
Biće da nisam bio filolog
da nisam ispitivao deklinacije, načine, tegobne
promene glasova
d koje se stvrdnjavaju u t

ekvivalentnost g i k,
ali tokom svih svojih godina propovedao sam
strast prema jeziku.
Moje noći su ispunjene Vergilijem;
to što sam znao i zaboravio latinski
jeste svojina, jer zaborav je
jedan od oblika pamćenja, njegovo neodređeno
                                   podzemlje,
tajnovito naličje pare.
Kad su se u mojim očima izbrisali
dragi tašti prividi,
lica i stanica,
bacih se na učenje gvozdenog jezika
kojim su se moji preci služili da opevaju
mačeve i samoće
a sada posle sedam vekova,
iz Ultima Thule
dopire mi tvoj glas,
Snori Sturlosone.
Mladić, pred knjigom, podvrgava se određenoj
                                  disciplini
i to čini umesto određenog znanja;
u mojim godinama svaki poduhvat je pustolovina
koja se graniči sa noći.
Neću dovršiti dešifrovanje starih jezika Severa,
neću zaroniti željne ruke u Sigurdovo zlato;
posao kojeg sam se latio beskonačan je
i pratiće me do kraja,
ne manje tajanstvenog od sveta
i mene, šegrta.



Sa španskog Radivoje Konstantinović
Izabrane pesme i kratke proze,
Paideia, 2005