четвртак, 22. јун 2017.

Poezija, Tadeuš Ruževič



SIROTI PESNIK STAHURA

nedaleko od prljavog korita
reke Visle
paslo je krdo svinja i veprova
zajedno sa Apolonovom decom

u tu menzu
iz daleke zemlje je doputovao
Janko muzikant opsednut poezijom
veprovima je bacao bisere
pevao je i svirao na zlatnom češlju
dok nije čuo glasove
i poludeo

bio je kao leptir
u paučini

razgovarao sam s njim
jednom u životu
u nekom od domova za stvaraoce
stao je na vrata
moje sobe
i zamolio me za list
hartije

rekao sam da imam
samo stari papir
na kocke
ljubazno mi se nasmešio
zahvalio
i otišao
sa tri lista

ponekad pomislim da mu je bilo stalo
do nečeg drugog

da mu je bilo stalo do njegovog i mog
do našeg života




XXX
(Majka odlazi)

pre deset godina
viknuo sam na Nju

otišla je
u papučama od crnog
sjajnog kartona

„ne izvinjavaj se
- rekla je –
ne treba“

viknuo sam na Nju
u praznom
bolničkom hodniku

bio je juli žega
na zidovima
ljuštila se masna farba

mirisale su lipe
u gradskom parku
pokrivenom smogom

ja bezbožnik
hteo sam da joj iskamčim proplanak
dok je umirući

zadihana odbacivala
one puste i strašne svetove

u magnovenju vratila se
kod svojih na selo
hteo sam za nju u poslednjem trenutku
da isprosim
drvo
oblak i pticu

vidim njena mala stopala
u velikim mrtvačkim
cipelama od kartona

ja bezbožnik sedeo sam između
stola i kovčega
hteo sam da se dogode čuda
u industrijski zadihanom
gradu u drugoj polovini
XX veka

ta stvar
izvađena na mene
na svetlost dana plače




Tadeusz Różewicz
S poljskog Biserka Rajičić
Siva zona
KOV Vršac, 2006.