DAN
Da bi se rodio dan prepun korenja
bilo je dovoljno jedno drvo.
Da bi se on natopio zlatnim i
opojnim medom
bila je dovoljna jedna pčela.
Sakupljam kamenje za slučaj da
neki nedostaje u građenju kule,
čuvam ćupove kada
se bude prosula tečnost.
Da se napravi let ptica selica
danas je dovoljna samo jedna ptica
da se napravi jedna riba
danas je dovoljna voda.
Veliki dan pravljena zgrada i mostova,
plodnog mukanja krava
i znakova kiše.
Taman i svetao dan koji me podseća
na moju dužnost da pevam.
OVO NIJE ONA
Ovo nije ona, to je vatar,
to je vazduh koji je doziva;
to je njeno mesto, to je
praznina koja je traži.
To je samo vazduh koji čeka,
to je povetarac koji je očekuje,
ali nije ona, nije ona,
nije ona ta što mi priča;
to je svetlost u ogledalima,
to je tuđa senka,
to su kola njenog tela.
To su samo kola koja prolaze.
To je samo drvo, list,
koji je pokriva i koji je prati,
to je samo gest koji potapa
prste sna u ništavilo.
To je ruka koja se otvara,
to je šaka koja me doziva,
ali nije ona, nije ona
iako je to njeno lice.
To je lice vetra,
to su usta vazduha,
to jato poljubaca
leti razbacano i bez krila.
Zašto želim ovu prazninu
što joj je služila kao jastuk,
jer kada je napunim, grudima nudi
samo jedan lažni uzdah?
Za šta živi ova odsutnost
koja raste u duši?
Za šta vazduh, ovaj vazduh
koji se licem maskira?
Tamo gde je bilo telo
samo se sećanje sadi:
a tamo gde su bili glasovi,
leševi reči...
Ima jedan toranj, na crkvi
koji je izgubio svoja zvona,
ima jeda izvor u planini,
koji je ostao bez vode;
blizu jednog ružičnjaka bez ruža
rađa se dan bez jutra,
i u ovoj praznini vetra
gde je bila predata
samo gola praznina
u obliku jedne devojke.
Joaquín Pasos
Sa španskog Branislava Advigov
Imamo vatru, KOV, Vršac, 2016.