понедељак, 18. јун 2018.

UČIĆU, Živorad Nedeljković














Kad lile su kiše niz providne krovove
I odnosile oranice, kuće i ljude,
Učio sam.
Kad vetar je hrupio u zelenu
Moju dolinu i nosio krovove i očaj,
Učio sam.
Kad nevine su reči na trgovima gorele
I ledile duše prizivajući rat,
Učio sam.
Kad mržnja je ugrabila priliku,
Odnoseći plen u spremnim kandžama,
Učio sam:

Da ovaj um prihvati ono što pristaje,
Da nikada ne krene preko obala.
Da poštedi i natrulo stablo,
Neka se i ono diči plodovima.
Da kažem tiho šta imam, da bi
Upijajuća pamet imala šta da doda,
Da bolje je biti plen,
Nego krila pokretati mržnjom,
Učio sam.

Učio sam neprekidno, osim kad bejah
Skrhan, nemoćan u svom koritu,
Obraslom mahovinom, malen na svojoj
Poharanoj zaravni. Sam na trgu,
Trčao sam za točkom preispitivanja,
Bio meteor na svom ogromnom nebu.
U stvari, tada sam najviše naučio,
Jer nisam bio skrhan, rastočen, slab,
Nisam bio malen, ni sam.

Imao sam učitelja, i još je ovde,
U prosevima samo moje tišine,
U koju ću preći kad on poželi
I zauvek ostati u učionici,
Da saznajem, znajući da sve sam ispite
I jedinu ocenu ostavio za sobom.