Kad lile su kiše niz
providne krovove
I odnosile oranice, kuće
i ljude,
Učio sam.
Kad vetar je hrupio u
zelenu
Moju dolinu i nosio
krovove i očaj,
Učio sam.
Kad nevine su reči na
trgovima gorele
I ledile duše prizivajući
rat,
Učio sam.
Kad mržnja je ugrabila
priliku,
Odnoseći plen u spremnim
kandžama,
Učio sam:
Da ovaj um prihvati ono
što pristaje,
Da nikada ne krene preko
obala.
Da poštedi i natrulo
stablo,
Neka se i ono diči
plodovima.
Da kažem tiho šta imam,
da bi
Upijajuća pamet imala šta
da doda,
Da bolje je biti plen,
Nego krila pokretati
mržnjom,
Učio sam.
Učio sam neprekidno, osim
kad bejah
Skrhan, nemoćan u svom
koritu,
Obraslom mahovinom, malen
na svojoj
Poharanoj zaravni. Sam na
trgu,
Trčao sam za točkom
preispitivanja,
Bio meteor na svom
ogromnom nebu.
U stvari, tada sam
najviše naučio,
Jer nisam bio skrhan,
rastočen, slab,
Nisam bio malen, ni sam.
Imao sam učitelja, i još
je ovde,
U prosevima samo moje
tišine,
U koju ću preći kad on
poželi
I zauvek ostati u
učionici,
Da saznajem, znajući da
sve sam ispite
I jedinu ocenu ostavio za
sobom.