U jedno rano nedeljno
jutro sve je napolju –
Dečji krevetić i komoda,
Kauč, stočići i lampe,
kutije
S izabranim knjigama i
pločama. Izneli smo
Stvari iz kuhinje,
radio-budilnik, odeću na
Vešalicama, veliku
fotelju
Koja je od početka s
njima
I koju su zvali Ujna.
Na kraju smo izneli i sam
kuhinjski sto
A oni su posedali oko
njega da obave posao.
Nebo obećava da će ostati
nepristrasno.
Ostajem s njima
pokušavajući da se
Otreznim. Spavao sam
Na tom krevetu s
baldahinom prethodne noći.
Ovaj posao svima nam
teško pada.
Nedelja je i oni se
nadaju kupcima iz
Biskupske crkve pored
njih.
Kakva je to priča! Kakva sramota!
Svako ko ugleda tu
kolekciju polovne robe
Na ulici, predodređen je
da se postidi.
Žena, član porodice,
voljeno biće,
Žena koja je nkada htela
da bude glumica
Sada ćaska sa svojim
meštanima koji se
Zbunjeno smeškaju i
opipavaju delove
Odeće pre nego što
nastave put.
Muž, moj prijatelj, sedi
za stolom
I trudi se da izgleda
zadubljen u ono
Što čita – to su
Frosarove Hronike,
Lepo vidim kroz prozor.
Moj prijatelj je
dokrajčen, gotov je, i on to zna.
Šta se ovde zbiva, zar
niko neće da im pomogne?
Zar svi moraju da vide
njihovu propast?
To degradira sve nas.
Neko se smesta mora
pojaviti da ih spase,
Da što pre uzme sve iz
njihovih ruku,
Svaki trag tog života pre
nego što se
Ovo poniženje nastavi.
Neko mora nešto da učini.
Tražim novčanik i tada
shvatim:
Ja nikome ne mogu da
pomognem.
Svi mi
S engleskog Flavio Rigonat
LOM, Beograd, 2017.