петак, 26. јануар 2018.

Poezija, Stevan Raičković







TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM

O, grade, gde sam živeo
Po suterenima, na balkonima,
Smejao se, plakao, siveo
Pod tvojim nebom, plafonima.

Tu smo se tužno ljubili
U senkama, po klupama.
Tu su me veselo ubili
I bacali po rupama.

O, gde sve nisam šetao,
Koga sve nisam sretao,
Pred kakvim kafanama sedao.

Kako je bolno vredeo
Veliki sivi predeo
U koji sam satima gledao...

SLIKA U RODITELJSKOM DOMU

O ta slika na ogromnom zidu
Hladnog, skoro opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma
Sa nekim kolima što nikud ne idu.

Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja
I čudna svetlost — ni sutonja ni danja —
Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.

Pamtim i jednu ravan punu hlada
Kao odmaknutu od sveta i vike
Rođenu za glavu zbunjenu od grada.

Mamim još nešto u mozgu sa te slike:
U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota —
Čas boje smrti, čas boje života.


KUĆA

Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.

Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)

Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.

O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.




UMORNA PESMA

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?

Zatočeni: ora je — prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.

Pesme — iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta — evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?

Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.


VRATA

Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi
Otvorim vrata — obično nikog nema.
Posmatram stvari bačene ispod trema:
Zurim u ormar (u kome žižak radi).

Ili ušetam dublje: u tavan s tminom
Promolim glavu i pratim igru sena
Po gredama i nizu prašnih goblena
Već probušenih, krpljenih paučinom.

Ako me ništa ne prene (krik živine,
Korak, pad čaše il kašalj u dubini)
Stojim sve tako dok mi se ne učini

Kako sam ovde zatečen od davnine.
A onda: pokret ma kakav (prah u letu)
Seti me kako stojim u tuđem svetu.



ZAR SAD BAŠ

Zar sad baš kada ponoć prevali
I kad je mozak trom i umoran
I kada dugo nismo pevali
Jer nam je duh odavno sumoran

Zar sad baš stati opet nizati
Reč po reč pa ih još i birati
I sam po sebi bolno gmizati
I onoj svojoj zmiji svirati

Zar sad baš u taj mrak iz okola
Izviti glas svoj poput sokola
Pa kao kiša za njim levati

Zar sad baš kad i evo svitanja
Dizati glavu punu pitanja
Nemeti ili opet pevati.