TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM
O, grade, gde sam živeo
Po suterenima, na balkonima,
Smejao se, plakao, siveo
Pod tvojim nebom, plafonima.
Tu smo se tužno ljubili
U senkama, po klupama.
Tu su me veselo ubili
I bacali po rupama.
O, gde sve nisam šetao,
Koga sve nisam sretao,
Pred kakvim kafanama sedao.
Kako je bolno vredeo
Veliki sivi predeo
U koji sam satima gledao...
O, grade, gde sam živeo
Po suterenima, na balkonima,
Smejao se, plakao, siveo
Pod tvojim nebom, plafonima.
Tu smo se tužno ljubili
U senkama, po klupama.
Tu su me veselo ubili
I bacali po rupama.
O, gde sve nisam šetao,
Koga sve nisam sretao,
Pred kakvim kafanama sedao.
Kako je bolno vredeo
Veliki sivi predeo
U koji sam satima gledao...
SLIKA U RODITELJSKOM DOMU
O ta slika na ogromnom zidu
Hladnog, skoro opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma
Sa nekim kolima što nikud ne idu.
Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja
I čudna svetlost — ni sutonja ni danja —
Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.
Pamtim i jednu ravan punu hlada
Kao odmaknutu od sveta i vike
Rođenu za glavu zbunjenu od grada.
Mamim još nešto u mozgu sa te slike:
U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota —
Čas boje smrti, čas boje života.
O ta slika na ogromnom zidu
Hladnog, skoro opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma
Sa nekim kolima što nikud ne idu.
Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, peska, trulost panja
I čudna svetlost — ni sutonja ni danja —
Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.
Pamtim i jednu ravan punu hlada
Kao odmaknutu od sveta i vike
Rođenu za glavu zbunjenu od grada.
Mamim još nešto u mozgu sa te slike:
U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota —
Čas boje smrti, čas boje života.
KUĆA
Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.
Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)
Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.
O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.
UMORNA PESMA
Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?
Zatočeni: ora je — prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.
Pesme — iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta — evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?
Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.
VRATA
Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi
Otvorim vrata — obično nikog nema.
Posmatram stvari bačene ispod trema:
Zurim u ormar (u kome žižak radi).
Ili ušetam dublje: u tavan s tminom
Promolim glavu i pratim igru sena
Po gredama i nizu prašnih goblena
Već probušenih, krpljenih paučinom.
Ako me ništa ne prene (krik živine,
Korak, pad čaše il kašalj u dubini)
Stojim sve tako dok mi se ne učini
Kako sam ovde zatečen od davnine.
A onda: pokret ma kakav (prah u letu)
Seti me kako stojim u tuđem svetu.
ZAR SAD BAŠ
Zar sad baš kada ponoć prevali
I kad je mozak trom i umoran
I kada dugo nismo pevali
Jer nam je duh odavno sumoran
Zar sad baš stati opet nizati
Reč po reč pa ih još i birati
I sam po sebi bolno gmizati
I onoj svojoj zmiji svirati
Zar sad baš u taj mrak iz okola
Izviti glas svoj poput sokola
Pa kao kiša za njim levati
Zar sad baš kad i evo svitanja
Dizati glavu punu pitanja
Nemeti ili opet pevati.
Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.
Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)
Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.
O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.
UMORNA PESMA
Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.
I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom.
Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.
Šta da radim s rukom i u njoj sa slobodom?
Zatočeni: ora je — prhnite iz tela!
Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju):
Gle pesnika u mraku usred dana bela
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.
Pesme — iskazane iz grla da ih čuje
Veliko uvo sveta — evo natrag huje.
Zar je tu južni kraj i jedino im žalo?
Blizu je praznina i rub se približuje:
Reči ove pesme izdržite još malo
Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje.
VRATA
Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi
Otvorim vrata — obično nikog nema.
Posmatram stvari bačene ispod trema:
Zurim u ormar (u kome žižak radi).
Ili ušetam dublje: u tavan s tminom
Promolim glavu i pratim igru sena
Po gredama i nizu prašnih goblena
Već probušenih, krpljenih paučinom.
Ako me ništa ne prene (krik živine,
Korak, pad čaše il kašalj u dubini)
Stojim sve tako dok mi se ne učini
Kako sam ovde zatečen od davnine.
A onda: pokret ma kakav (prah u letu)
Seti me kako stojim u tuđem svetu.
ZAR SAD BAŠ
Zar sad baš kada ponoć prevali
I kad je mozak trom i umoran
I kada dugo nismo pevali
Jer nam je duh odavno sumoran
Zar sad baš stati opet nizati
Reč po reč pa ih još i birati
I sam po sebi bolno gmizati
I onoj svojoj zmiji svirati
Zar sad baš u taj mrak iz okola
Izviti glas svoj poput sokola
Pa kao kiša za njim levati
Zar sad baš kad i evo svitanja
Dizati glavu punu pitanja
Nemeti ili opet pevati.