среда, 03. јануар 2018.

Poezija, Titos Patrikios





PISMO

Naš život je postao kao neko pismo
s nekom vrlo važnom porukom
kojoj se u talasima izbeglica
izgubio i pošiljalac i primalac.
A ipak pismo ide tamo-amo
od pošte do pošte
a da ga niko ne otvori
i da ga niko ne baci
stalno s natpisom „hitno“ na kovertu
i s izbledelim imenima na obe strane
koja govore još samo poštari
onako kao što naučnici u laboratorijama
izgovaraju imena iščezlih organizama.

Pariz, novembra 1959.

IMENA

Jedino što mogu da napišem
jeste vaše ime.
Prijatelji pesnici, drugovi zaboravljeni,
Kosta, Manoli, Taso, Jani.
Olovka i papir
mogu se uvek naći.

Decembar  ’67.



POVEST EDIPOVA

Hteo je da reši zagonetku
da osvetli tamu
u kojoj se svi snalaze
koliko god da im je teško.
Nije ga uplašilo ono što je video
već odbijanje drugih da to prihvate.

Zar će on uvek biti izuzetak?
Više ne bi podneo samoću.
Da bi našao svoje bližnje
duboko je sebi u oči zabio
one dve igle.

Ponovo je dodirom razaznavao stvari
koje niko nije hteo da vidi.

Januar '71.


Sa grčkog Ivan Gađanski
i Ksenija Maricki Gađanski