Poezija, Julijan Kornhauzer

 

Dom

.

To nisu više te klupe, kašike, jelka
pod prozorom, ustanite sve ptice
smrti. To nije više taj dom, sneg
sve crnji, tragova nema,
raznobojne krede razbacane su po podu,
beli list hartije. Vesla pokrivena
zastavom. Sirena zavija u pet ujutru,
zemlja, zemlja. Brže. Pogledaj koliko je
paste za obuću, slamenih šešira,
Čarli Čaplin s nožem u grudima.
Plovimo, prijatelji, zemljo okrenuta,
plovimo nekuda, stalno nekuda.

Svakog sledećeg dana

.

Čekam svaki sledeći dan
s nadom da ću saznati nešto
više o svetu. To isto svet
govori o meni.

Igra

.

ne znam ali da li treba da znam
kad ni drugi ne znaju
ne govorim ali da li treba da govorim
kad ni drugi ne govore
ne brinem ali da li treba da brinem
kad ni drugi ne brinu
ne razumem ali da li treba da razumem
kad ni drugi ne razumeju
ne očajavam ali da li treba da očajavam
kad ni drugi ne očajavaju
ja to su drugi

bilo pa prošlo

.

bilo pa prošlo
između bilo i prošlo mala bela pukotina
uski klanac pauza koja ništa ne znači
a toliko se toga dogodilo
usponi i padovi osećanja
predviđanja koja plešu u snovima
susreti na brdu i na rubu šume
bilo je nešto verolomno ali puno nečeg neznanog
prošlo je jer se nije zatreslo iz temelja
malo je bilo malo prošlo
dugo je bilo
prošlo je jednom dva puta
a unutra suva trava dotaknuta sunčevom kosom
manastir kraj reke zloslutno tutnjanje voza
sitan šljunak na putu u dolinu

Sa poljskog Ljubica Rosić