Poezija, Milutin Petrović

ŽENE NA UMORU
UZIMAO SAM ZA DRUŽBENICE

Pritajen najčešće u mračnim
i toplim kutovima Pokraj ognjišta
Opraštajući se najpre nadugačko
u kafani S kelnerima I sa
lopovima brkatih lica Gledao sam
sebe Kako mirno prelazim ulicu
Govorio smišljeno Predvidevši sve
prepreke bežao sam od stakla
Škripavog nameštaja Dolazeći
do cilja nisam narušavao tišinu
Iako su uvek to bile žene na
umoru Te moje družbenice



KAD SAM POŠAO U INSTITUT
DA PRODAM TELO

Mislio sam Neophodno je
Tako sam preduzeo odlučujući
korak Seo za sto
I počeo da pravim skicu
svog tela Crtao sam detalje
Oslobađajući misli
Nagnut nad stolom Pri svetlosti
noćne lampe Svodio sam račune
krišom Da onaj drugi
ne čuje Neki prijatelji
Koji su me posetili
u toku noći Nagovarali su me
da odustanem Odustajao sam
u njihovom prisustvu Ali
sam kasnije nastavljao
s radom Nisam
ništa izmišljao Čekao sam da
dođe jutro Okupaću se
Izmasirati telo pred
velikim ogledalom
Ljubavnički gledajući
torzo

LABUD GLEDA,
GLAVU NE POMERA

Posmatrao sam labuda
dok je svitalo U daljini
Beleo se Prošlo je
njegovo
Ali ja imam lek
Prikucaću ga na daske
Krila polomiti Crneo se
On zna Ne mogu to
da mu učinim
On grdno se vara Kad
Pačjim kljunom
pokazuje svoju saglasnost
Lagao sam te Labude
Labude Labude
Kad sam pomiwao daske
Imam ja nešto drugo
za poslednje dane takvih
ptičurina
Oblak ti nad glavom
stoji Ne pomerajućom




KAD DOĐU KIŠE

Kad dođu kiše
ne mogu
a da ne upadam
u tuđe domove

Da tražim
toplu postelju
Praznu
Ili punu mesa
osoljenog
Da šapućem
Katkad
krvave sluzi
teku
Niz bele čaršave