петак, 29. септембар 2017.

UDALJENI KORACI, Sesar Valjeho




Moj otac spava. Njegovo veličnstveno lice
ima oblik blagog srca,
sada je tako blag...
ako ima u njemu nečeg gorkog, onda sam to ja.

U domu je samotno; šapću se molitve
i danas nema vijesti od djece.
Moj se otac budi, osluškuje
bjekstvo u Egipat, zaostalo zbogom.
Sada je tako blizu;
ako ima u njemu nečeg dalekog, onda sam to ja.

A moja mati šeta tamo po baštama,
uživajući u mirisu bez mirisa.
Sada je tako nježna,
tako laka, tako posebna, tako mila.

U domu je samotno, bez gužve,
bez vijesti, bez zelenila, bez djetinjstva.
I ako ima nečeg slomljenog u ovoj večeri,
nečeg što se spušta i što škripi,
to su dva puta stara i bijela, kriva.
Po njima moje srce pješke hodi.