субота, 16. септембар 2017.

Poezija, Božidar Šujica



ČOVEKOVO STABLO

1
O, čovekovo stablo
Snažno
Da izdržiš
Milijardu smrti
U jednom trenutku
I slabo
Da uveneš
I da iščezneš
Zanavek
Tako da je teško
Docnije poverovati
Da si ikad
I postojalo!
Mešajte se rase!
Krhke grane nisu
Što je zemljište rđavo
Krhke su što su
Usamljene!
2
Čvrsta ljusko života
U tebi su: glad i gnev:
Nikad dovoljno
Pod tvojom korom
Što ispleteno je bolje
Istini je bliže
Kivan na svaki
Trenutak usamljenosti
Ti rasteš toliko
Rasteš čak iznad samog
Sebe
O čovekovo stablo
Sa mnogo grana
Svojim lišćem
Zatežeš
Usamljene svetlosti
Sa grobova nepoznatih svetova
I vraćaš se iz svega
Što tek treba da bude
Prstenje vekova
I držiš u nogavicama
Sinove i kćeri
Kao što oblaci
Na svojim kolenima
Drže kišu


TRKAČI

Vodiču
Nepokretni
Ti što sve
Tačno
Znaš
Sovo
Kćeri
Zelenog
Meseca
I njegovog
Morskog uglja
Majko
Ljubičastog žara
U glavama
Onih koji lunjaju
Mestima gde se
Sastaju
Ništa
I
Mastilo

Ne
Pali
Lulu
U
Sobi
U kojoj
Zatvoren
Zid
Korača
Doći će
Svi
Usamljeni
Ljudi
Sa
Senkama
Okrvavljenim
Doći će
I
Ljudi
S druge strane
Zemlje
Čije se
Pete
Podudaraju
S njihovim
Ostati
Na jednom
Mestu tada
Više
Nije
Moguće

Brzi
Kao
Sveže
Boje
I
Osetljivi kao
Fosfor
Poleteće
Njihove
Glave
Sunce će brojati
Visoke
Satove
A
Zviždaljke oblaka
Šaputaće
U kratkotrajnoj
Kiši

I penušaće se
Vino
U čašama pobednika
I nikog
Neće
Mimoići
Sa
Dna
Mutan
Talog

KIČMA
NIRO KNJIŽEVNE NOVINE
Beograd 1984.