среда, 22. фебруар 2017.

Poezija, Marija Knežević



ANATOMSKI ČAS


Ćutim.
Praznina nema usta. Sama neutoljenost.
Svojstvo utrobe.
Ogluvelo je doba od buke njenih creva.
Ćutim i tim rečima slavim
odsustvo ljubavi.
Jer svaki tren je svečanost,
a vreme tek spomenik prolaznosti
.

Ćutimo.
Oni galame o zaverama i novom nameštaju.
Kupuju sobe. Pojačivače zvuka. Naoružavaju se.
Gađaju nas dahtanjem koje nikada nije bilo ljubavno.
Kupuju kupuju kupuju
najbrže letelice koje u sve kraćem roku
smanjuju planetu do glasine
o našem gubitništvu, o kraju sveta.
Ćutimo i tim rečima ispisujemo ovo poglavlje.
Jer samo beskrajna priča je priča,
a koja prizna svoj kraj to nije.


Ćutiš.
Posmatram kako ti raste kosa i vidim čin
promene
u revoluciji vlasi obojenih suncem.
Ne, nisi utihnula ljubavi.
Kupili su drvo samo zbog lista
sa tvojim zapisom da ga spalimo.
Jer samo što ne traži dokaz postoji,
spaseno od naše želje za trajanjem
.


ČARLI


(moj pas)
ima svog psa
(to sam ja).