уторак, 14. фебруар 2017.

Enciklopedija mrtvih, Risto Lazarov



Usred leta sručuju se
kiše, bujice.
Kvase sećanja, kupaju ih
kao što se rđa skida
sapunom sa kože sudbine.
Živima se uskraćuje
sećanje na mrtve:
ima da bude muk dok se priprema
najnovija Enciklopedija mrtvih.
Nju još za života sastavljaju mrtvi.

Ovo će biti Enciklopedija
u kojoj nema da bude opraštanja
- posebno ne za one koji su nosili
crvene ruže u reverima
i voleli slike Pikasa
(a koji je đavo njega terao
da bude član Partije?!)
I nema da bude svirača na gitari
jer su krvavi njihovi  prsti
umesto žica
dodirivali snove
sutrašnjeg dana.

Samo mrtvih ljudi,
mrtvo lišće,
mrtve knjige,
mrtvi oproštaj.

U ovoj Enciklopediji
uvrede će se smejati počasno,
a halapnjivi crvi prenosiće
čestitke mrtvima.
Neki novi enciklopedisti
hvaliće se da imaju srce
i da ono tikatara i za druge.
Prošireno srce
sa daljinskim upravljačem.

Ova Enciklopedija
mrtvih prepuna je
posečenog drveća
i izujedanih istina.
Novi enciklopedisti, naposle,
čim završe zadatak
od klasnog rukovodioca
potražiće nagradu
za odličan uspeh i primereno vladanje
a biće potrebno i opravdanje
za ono što su uradili
misleći da su još uvek živi
i da još uvek nešto delaju.

Ne žale se ti
novi  enciklopedisti što se muče
jer su priučeni enciklopedisti,
iako im oči okapavaju
od zurenja u prošlost
Njima uopšte ne pada na pamet
da stari enciklopedisti
nisu imali srca koja tikataraju za druge
ali, kao prvo i prvo – imali su mozgove.


                              Sa makedonskog autor