MOST
8. ATLANTIDA
Kroz upletene niti sajli, lučna putanja
Naviše, menja pravac sa svetlom, jato struna, -
Napete milje mraka pa mesečevog sjanja
Seku prošaptan juriš, telepatiju žica.
U katalogu noći, samo čelik i granit –
Prozračne mreže – sjajna bez nota partitura –
Proročanski glasovi trepere zanjihani
I struje kao da je i bog pitanje struna...
Kroz tu užad na kojoj niže svaki svoj poziv
Luk u kom se sažima sve meškoljenje vode
Pod njim – Lavirint njenih usta povesti odziv
Lije ko da sve lađe mora kada ih zgode
Nedaće udružene poviču „Osiguraj
Ljubav da uz nju satkaš pesmu nam plovidbenu“
- Nepomičim odjekom žal se oglasi tmuran
Pa sedam okeana iz sna odgovore mu.
A dalje, ukoso duž blistavih greda
Nove oktave drže blizanci monoliti
Iza njih bledih mesec u nasleđe dva sveta
Sna dobija (O, Pesmo tih zasvođenih niti!) –
Kroz poplavljen kristalom prolaz olujne mreže
Nižu se bele ponad kruga od srebrnastih
Zaravni u kojima jarboli prave gnezda,
To potkrovlje vizije, zlatno kormilo zvezda.
Odjednom oči, poput promrzilh galebova,
Rasporene i gnane perajima od svetla
Kopaju put naviše lebdećim razbojima,
Koji oštricom svojih žila sa obe strane
Stišću sutra u juče – vezuju šifrovane
Spise vremena koje putnik nikad ne čita
Sem jednog, kroz lomače od ljubavi i smrti,
On traži bezvremeni smeh kopalja iz mita
Kao pozdrav, rastanci – uz visove planete
Cekinom okićene, pod šapatom trilion
Čekića Tir svetluca, hladnokrvno bez volje,
Eonima tišine zakucavanje Troje.
Ti uzvišen, Jasone! Pokrećeš sve uz poklič!
Ipak am stavljaš besnim i divljim vetrovima.
Od srebra pene brazda, bez premca zov paluba:
Eole! Ispucalih već u moreuzima.
Eole! Ispucalih već u moreuzima.
Iz zaliva koji se razmotava, buka,
Uzvišena vizija plovidbe, ušteđene –
Mostu, što dižeš noć u ciklorami do vrha
Najdubljeg dana – Horu koji prevodiš vreme
U mnogostruki Glagol koji sunca bez kraja
I sinergija voda preinačuju, množe
Zauvek u bezbrojne slogove, - Psalm Kitaja!
O ljubavi, tvoj beli, primer koji sve prožme...!
Ostavili smo luku da visi usred noći
Fenjeri pristaništa pobegoše kad lađa
Krenu. Na kraju sati Pacifik ovde rađa
Žito – kroz prah i čelik zamuckuju nam oči.
Sve dok kružnu atulu, neospornu, bez kraja
Meditacije neba, talas što slaže teret
Na talas koji kleči, sa pobožnošću spaja –
S neumirućih žica, mlada strofa bez mere!
O čelična spoznajo čiji skok sponom tlači
To živahno stanište gde se vratiće se ševa
Čijim se lasom vežu pročišćeni pevači
U čauri što mnoge parove obuhvata –
Ti si treperenje zvezda, pastuvski šavovi
Poput orgulja s kojih zvuče poslednje stvari
Vid, zvuk i meso vodiš izvan carstva vremena
Kao što ljubav lako bez sumnje kormilari.
Nenadni bruj svetovnog svetla, Mit van vremena
Čiji je pad bez senke krajnji udarac smrti
Ti sa Rekom u grlu – levitiraš nad dugom
Kroz bistro prelivanje, tkaninu naših vena
Sa belim zidinama što se njišu na svetlu,
Slika grada hranjena suzama, obdarena
I opravdana jeca sa poljima u cvetu
U slatkoj muci kruži, oko svog zrelog plena.
O Zavete Božanstva, ti blistavi, ti večni,
Čiji slavopoj svežu hemiju pridružuje
Tom mističnom postanku i najvećem blaženstvu, –
Zauvek kroz blešteće sajle na našu radost,
I iz tvog belog grča izvire proročanstvo:
Zauvek kroz čelične uvojke piramida
Srebrnog ishoda, mladi naziv Božanstva
Uzleće pun života sa horom belih krila.
Seobe koje traže prazne uspomene,
Izumi što asfaltaltom srca hoće da kriju. –
Mostu, ljubavi, tek su neizrecive, neme
Taj najbelji cvet lako prašta tu istoriju,
Ti što ti je znan svaki odgovor, - Anemono, –
Dok ti latice gase sunca oko nas, stani –
Ti što svoju blistavost nasleđuješ od mene
Atlantido nek pevač tvoj putnik ne kasni.
Za tvoju Sveprisutnost, van vremena , kopljima
Krvavim od zvonjave zvezde što liči
Na krv večnosti. Orfejske strune, Falange zvezda,
Koje naglo istupe pa svoj poredak srede:
— Jedna pesma, plameni Most! Kitaj? Samilosti
Sada je puna trava, duge obruče stežu
Oko zmije i orla u lišću antifonski...?
Šapati u njihanju azura se razležu.
Harold Hart Crane
Sa engleskog Nikola Živanović