SNEŽNA ČAPLJA
Sin mog komšije je bez pitanja uzeo očevu pušku i odšunjao
Se dole do mrtve vode u rukavcu Elizabete
I po mesečini razneo snežnu čaplju
U plićaku gde se prikrada sitnim ribama.
Ponoć. Žena me budi. On je u dvorištu iza kuće
Sa lopatom a ja da idem dole polupijan od pilula
Za spavanje da bih video šta se događa i da li je sve u redu.
Momak me čuje da dolazim preko rosne trave.
Kaže kroz suze da mora da je zakopa,
I kopa dok rupa nije dovoljno duboka,
I kaže ubiće ga otac, uzima
Čaplju pažljivo u ruke
Kako joj ne bi povredio krila uprskana krvlju
Koja bledo svetle u mlazu baterijske lampe.
Njegova muževna razvijena leđa tresu se
Od težine onoga što nikako ne može da vrati na pravo mesto,
Ali još jednom, poslednji put, pokušava da ostane dete, jeca
Molim vas nemojte nikom da kažete...
Kaže da je hteo da je vidi kako leti
ali se sačma toliko rasula
Rastrgla bela krila
Kad su se nezgodno raširila u trenutku
Dok nije kliznula u poluslanu smrt.
Želim da ga uhvatim za ramena,
Da s njegovih usana istresem laži ali dovoljno je već povređen,
Gori od stida zbog onoga što je učinio,
Od straha zbog očevih čvrstih pesnica
Koje su padale na njega, video sam, za mnogo manje.
Ne znam šta da radim sem da ga držim.
Ako ga pustim raspašće se preda mnom na komadiće.
Kakav trenutak delimo, što može da učini da se dobar dečak iskrade,
I uništi sa plavog lica bore
Ono što nije ni znao da voli, razoriti
Takvu lepotu ni u šta.
Se dole do mrtve vode u rukavcu Elizabete
I po mesečini razneo snežnu čaplju
U plićaku gde se prikrada sitnim ribama.
Ponoć. Žena me budi. On je u dvorištu iza kuće
Sa lopatom a ja da idem dole polupijan od pilula
Za spavanje da bih video šta se događa i da li je sve u redu.
Momak me čuje da dolazim preko rosne trave.
Kaže kroz suze da mora da je zakopa,
I kopa dok rupa nije dovoljno duboka,
I kaže ubiće ga otac, uzima
Čaplju pažljivo u ruke
Kako joj ne bi povredio krila uprskana krvlju
Koja bledo svetle u mlazu baterijske lampe.
Njegova muževna razvijena leđa tresu se
Od težine onoga što nikako ne može da vrati na pravo mesto,
Ali još jednom, poslednji put, pokušava da ostane dete, jeca
Molim vas nemojte nikom da kažete...
Kaže da je hteo da je vidi kako leti
ali se sačma toliko rasula
Rastrgla bela krila
Kad su se nezgodno raširila u trenutku
Dok nije kliznula u poluslanu smrt.
Želim da ga uhvatim za ramena,
Da s njegovih usana istresem laži ali dovoljno je već povređen,
Gori od stida zbog onoga što je učinio,
Od straha zbog očevih čvrstih pesnica
Koje su padale na njega, video sam, za mnogo manje.
Ne znam šta da radim sem da ga držim.
Ako ga pustim raspašće se preda mnom na komadiće.
Kakav trenutak delimo, što može da učini da se dobar dečak iskrade,
I uništi sa plavog lica bore
Ono što nije ni znao da voli, razoriti
Takvu lepotu ni u šta.
KONFUZIJA RAVNI MIRA DA ŠETAMO U SNU
Go sam stajao sam u uglu dok mi je majka
menjala mokre čaršave i coktala jezikom mada je govorila
što je ljubaznije mogla, dok se moj otac ljutito okretao
u krevetu sobe preko druge strane hodnika.
Izgubljen, noge mi sjaje od mokraće,
posrnuo sam, potišten žalošću koju
deca vežbaju da bi opstala. Bio sam van
hladnog i teškog mirisa. Nisam bio deo
sveta, iako sam išao za svojom mladom i iscrpljenom
majkom u beskonačnu tminu, i večeras
menjala mokre čaršave i coktala jezikom mada je govorila
što je ljubaznije mogla, dok se moj otac ljutito okretao
u krevetu sobe preko druge strane hodnika.
Izgubljen, noge mi sjaje od mokraće,
posrnuo sam, potišten žalošću koju
deca vežbaju da bi opstala. Bio sam van
hladnog i teškog mirisa. Nisam bio deo
sveta, iako sam išao za svojom mladom i iscrpljenom
majkom u beskonačnu tminu, i večeras
zavrćem ćebad svog sina i pričam mu:
krevet će biti suv, lepo će da ustane
i bez problema hoda. Podižem ga da ustane,
njegov penis kao čarobni štapić maše magično
pred nama, i bar nešto jednom da ima smisla u mojoj glavi,
kako nešto što prenosimo nije uvek dar,
nije uvek otmenost ili snaga, ili muzika, nego je ponekad
i teret, i nemamo izbora nego da moramo da živimo
teško koliko možemo da izdržimo u oluji naših godina
jer su čak i slabosti neka vrsta lepote zbog načina
na koji nas spajaju u ono što ljubav, na kraju, mora biti.
krevet će biti suv, lepo će da ustane
i bez problema hoda. Podižem ga da ustane,
njegov penis kao čarobni štapić maše magično
pred nama, i bar nešto jednom da ima smisla u mojoj glavi,
kako nešto što prenosimo nije uvek dar,
nije uvek otmenost ili snaga, ili muzika, nego je ponekad
i teret, i nemamo izbora nego da moramo da živimo
teško koliko možemo da izdržimo u oluji naših godina
jer su čak i slabosti neka vrsta lepote zbog načina
na koji nas spajaju u ono što ljubav, na kraju, mora biti.
Prevela sa engleskog Biljana D. Obradović
What save
us = Šta nas spasava,
Beograd: Beogradska knjiga, 2013.
Beograd: Beogradska knjiga, 2013.