U jednom plemenu čije ime ne pamtim,
davno sam čuo tu priču,
postoji običaj da se na mestu nečije pogibije
posadi drvo, precizno predviđeno za tu vrstu smrti.
Jer nije isto kad nekog raspori vepar,
prostreli grom il skopni medovina.
Ako čovek ubije čoveka na mestu ubistva
sade se tri drveta: glog, oskoruša i topola.
Često se desi da se na oskoruši,
čim poodraste, obesi ubica.
Kad neko drvo dovoljno odraste
da može da istrpi plitku ranu,
urezuje se epitaf stradalniku.
Izvali li se ostarelo drvo,
ma kolicnata sen sećanja da je
u rupu novo stabaoce staje.
Niko još nije zaslužio milost da mu
na mestu starog nov dub nikne.
Kome se prvo drvo ne omladi
nipošto drugo saditi se ne sme.
Ko to učini stigne ga prokletstvo
da bez belega prokazan počiva.
A svi se sahranjuju, ako sam dobro priču upamtio,
u jednu istu bezdan-provaliju.