DVE PESME, Dušan Đurović



Onaj iz
čije sam tečnosti

Kao i svakog dana u ovo doba
dolazi sa posla poguren.
Crvenog lica i čela vuče se kroz stan
spremajući se za krevet.
Četrdeset i osam mu je godina
i prilično je dobrog zdravlja.
Dozvolio je novom poslu da ga ljušti,
nagriza, umrtvljuje.
Sklupčan ispod dekice izgleda žalosno.
Kao da će ga svakog časa
konzilijum ljekara skinuti sa aparata

Nakon nekoliko sati se budi,
puši pridignut u krevetu i opet pod dekicu.
Ovog mjeseca je bilo godinu ipo
od kad je počeo da radi.
U početku sam mislio da će početi da se opija,
da će izvršiti samoubistvo.
Onda sam shvatio. Nema šta da ubije.
I tako svakog dana.
Poguren, crvenog lica i čela vuče se kroz stan.
Oblači pidžamu i ulazi u krevet.

Pod dekicu. Pod zemlju.




Moja baba

Danas je napunila 70.
Izgleda mlađe nego što broj govori.
Jednom će je neko naći kako spava
i dopisaće broj na odvratnoj ploči.
Na trenutak se postidim svojih depresija
i stanja u koja upadam.
Stalno govori o svom partneru
kojeg su spustili u zemlju prije deset godina.
Jednom prilikom je rekla kako se nada
da on gore nije našao neku drugu.
Svakog dana ga pominje kao da je živ,
gotovo uvijek kroz osmijeh.

Jednom će je neko naći kako spava
i samo će urezati broj.
Čitav život ubličen u odvratnu ploču.

Moja baba je danas napunila 70.
Ponekad mi se čini da se ja više plašim
njene smrti nego ona.

iz zbirke Plagijat,
Podgorica: Žuta kornjača, 2014.