Ne beži
Nađa, rumenih obraza, srećna, blistavih suznih očiju
u iščekivanju nečeg izuzetnog, kružila je
u plesu, njena bela haljina se nadimala i letimično
otkrivala lepe, vitke noge u čarapama boje puti. Varja,
prezadovoljna, uhvatila je Podgorina pod ruku
i sa značajnim izrazom na licu prigušeno mu rekla:
„Ne beži od sreće, Miša. Uzmi je
dok ti se sama nudi, kasnije ćeš juriti za njom,
ali je nećeš stići.“
dok ti se sama nudi, kasnije ćeš juriti za njom,
ali je nećeš stići.“
-
Anton Čehov:
„Poseta prijateljima“
Rad
Džonu Gardneru, umrlom 14. septembra 1982.
Ljubav prema radu. Krv peva
u tome. Njen blagi uspon
prilikom rada. Čovek kaže:
radim. Ili: danas sam radio.
Ili: trudim se da proradi.
On koji radi sedam dana nedeljno.
I koga ujutro budi njegova
mlada žena, a glava mu je na pisaćoj mašini.
Ispunjenost pre rada.
Čudesno razumevanje kasnije.
Pričvršćuje kacigu.
Penje se na motocikl
i misli na dom.
I na rad. Da, rad. Odlaženje
ka onom što traje.
Popodne
Dok piše, ne gledajući u more,
oseća kako vrh pera počinje da drhti.
Plima se valja preko šljunka.
Ali nije to. Ne,
to je zato što u tom trenutku ona
ulazi u sobu, bez odeće na sebi.
Sanjiva, na trenutak nije čak ni sigurna
gde se nalazi. Uklanja kosu sa čela.
Seda na šolju zatvorenih očiju,
oborene glave. Raširenih nogu.
Vidi je kroz vrata. Možda se
priseća onog što se desilo tog jutra?
Jer, uskoro, otvara jedno oko i gleda ga.
I slatko se smeši.
preveo s engleskog Flavio Rigonat,
Svi mi, Beograd: LOM, 2017.
fotografija preuzeta sa:
fotografija preuzeta sa: