субота, 16. децембар 2017.

Tomis, Jon Vinja


Iz severne zemlje dolaze velike ptice;
u snu im čuješ hladnu huku
kroz drveće veliko kao lira od kosti.

U neprijateljskom vazduhu rasipa se
promukla pesma matroza
koji se žure za polazak.

Da vidiš u staroj luci igru leda,
da slušaš njegov stakleni kikot
i strašni vapaj jarbola.
Ovde se vino zgušnjava i razbija glineno posuđe,
a disanje saleće srebrnaste žrtve.
Kakva loša misao me namenila ovom mestu
gde mi alge pletu vence od leda,
da budem senka više u ovoj zemlji senki
gde jedra izgledaju pepeljasta.

Nema igra skitskih figura okalja me,
svi su stranci i među njima sam stranac;
moje reči oni ne mogu da razumeju,
glas kristala pocrnelog u burama kletvi.
Sričem njihovu divlju reč u kojoj je zatvoreno urlanje talasa
i od nje pravim molitve za njih, za sebe.

Možda će grob dubok kao nedra
i topao pod oklopom zime
da mi podari rodni ritam – treptaje
pod zemljom iz sna palmi.

Toliko zaboravljen da hoću da umrem ovde,
kamen mi neće biti usamljeniji od tela.



                                           Ion Vinea

S rumunskog Ratomir Marković