Iz severne zemlje dolaze velike ptice;
u snu im čuješ
hladnu huku
kroz drveće veliko
kao lira od kosti.
U neprijateljskom vazduhu rasipa se
promukla pesma matroza
koji se žure za polazak.
Da vidiš u staroj luci igru leda,
da slušaš njegov stakleni kikot
i strašni vapaj jarbola.
Ovde se vino zgušnjava i razbija glineno posuđe,
a disanje saleće
srebrnaste žrtve.
Kakva loša misao me namenila ovom mestu
gde mi alge pletu vence od leda,
da budem senka više u ovoj zemlji senki
gde jedra izgledaju pepeljasta.
Nema igra skitskih figura okalja me,
svi su stranci i među njima sam stranac;
moje reči oni ne
mogu da razumeju,
glas kristala pocrnelog u burama kletvi.
Sričem njihovu
divlju reč u kojoj je zatvoreno urlanje talasa
i od nje pravim molitve za njih, za sebe.
Možda će grob
dubok kao nedra
i topao pod oklopom zime
da mi podari rodni ritam – treptaje
pod zemljom iz sna palmi.
Toliko zaboravljen da hoću da umrem ovde,
kamen mi neće biti
usamljeniji od tela.
Ion Vinea
S rumunskog Ratomir Marković